“Још док сам у свом родном граду тренирала кошарку, тренери су нам говорили да је шут ван баланса онај који се изводи нерезонски, при неправилном положају тијела. Понекад ми се чини да је читав мој живот, заправо, живот ван баланса” – говори ми док сједимо у парку, у којем су јасно видљиви трагови јутрошњег невремена и пљуска, који су погодили Будву. Поред ње сједи њена десетогодишња ћерка, која је све вријеме загледана у свој мобилни телефон. Друга ћерка, која би могла имати пет или шест година, се игра са мојим млађим сином на тај начин што бацају ситне каменчиће у повелику, блатњаву локву.
Прича ми како је кошарка била њена велика љубав. Међутим, како се приближавала тридесетим годинама, тај, како каже, спартански начин живота је почео да јој смета и да је духовно замара. Схватила је да ако жели да се уда и заснује породицу на вријеме, неизоставно ће морати да прекине спортску каријеру, што је убрзо и учинила. Пар мјесеци након те, за њену породицу и пријатеље, изненађујуће одлуке се и удала за момка са којим је била у дужој вези.
” Мислила сам да ће мој животни брод коначно упловити у мирнију луку. Међутим, брзо сам схватила да то неће ићи како сам замислила. За вријеме прве трудноће, нисам марила за свој физички изглед. Важно ми је било искључиво здравље дјетета у мом стомаку, па сам томе и прилагођавала своју исхрану. Угојила сам се више од двадесет килограма. Готово сви су ме осуђивали и кињили због тога – почев од свекрве па све до моје мајке. Говорили су ми да сам се запустила и зарозала. Када сам други пут остала трудна, водила сам рачуна о свом изгледу и исхрани. Исти људи су ме опет критиковали. Овај пут због тога што, наводно, због изгледа занемарујем здравље дјетета у својој утроби”…
Прича ми како до скора није била запослена. Супруг је радио, док се она бринула о дјевојчицама. Због тога су је опет осуђивали и говорили да иза старања о дјеци, заправо, прикрива сопствену лијеност. Сад кад се запослила, пребацују јој како своје дјевојчице занемарује зарад каријере. ” Но, више од свега ме погађа ћутање мог супруга.
Вољела бих да ме некад узме у заштиту и пред његовим и пред мојим родитељима, баш као и пред нашим, наводним пријатељима. Међутим, он се на све то тек осмјехне и одмахне руком. Знам да су све ове ствари ситница у очима многих људи. Али мене заиста све то нерјетко до очаја и суза доводи”.
Рекох јој да у животу можемо угађати свијету или Господу. Свијету је , ма колико се трудили, немогуће угодити. Са друге стране, Господ од нас прима и најмању жртву – најкраћу молитву и најлакше добро дјело које можемо учинити. Такође сам јој рекао да брак није само срећа, већ је истовремено и подвиг. У том подвигу треба да се труди да стекне разумијевање за мужевљеве поступке, баш као што би и он требао да се потруди да схвати њене недоумице и проблеме.
У односу према својим и његовим родитељима увијек треба да узме у обзир да јој они желе само добро, па, чак и у оним моментима када погријеше са неким коментаром или поступком. Уопште, када је у питању породични живот, свакога дана би сви требали да проузнесемо двије молитве : прва је благодарење Богу на свему што нам је дао. У другој молитви би требали од Њега затражити заштиту и помоћ у свакодневним искушењима кроз која пролазимо. Понекад и при шуту ван баланса бивамо фаулирани. Господ се постара да нам буду досуђена слободна бацања. Но, ипак је на нама да ли ћемо та слободна бацања реализовати или не…
Ђакон Павле Љешковић
Извор: Светигора
