Џамија звана Kупола на стени – архитектонско ремек-дело и трећи свети храм у исламу – открива своје тајне научницима који су добили незапамћен приступ.
„Ниједан посетилац неће имати довољно речи да опише ову лепоту“, дивио се неуморни путник Ибн Батута током посете Јерусалиму 1326. године. „Ово је једна од најфантастичнијих грађевина, савршена у архитектури и најнеобичнија по свом облику.“
Више од 13 векова, џамија Kупола на стени била је драгуљ на круни јерусалимског светог акропоља, пространог подручја познатог Јеврејима и хришћанима као Храмовна гора, а муслиманима као Харам ал Шариф – Племенито уточиште. Kао најстарија грађевина у исламу, ова купола је равноправна са оближњом Црквом Светог Гроба по духовном значају и са Таџ Махалом по лепоти. Једноставна геометрија обавијена раскошним материјалима даје овој легендарној грађевини безвремену привлачност.
Једног прохладног зимског јутра, светиште се полако пуни женама у дугим капутима и хиџабима. Оне седе на меканом црвено-златном тепиху, саме у свом размишљању или у малим групама да проучавају Kуран. Док се мушкарци окупљају у много већој џамији Ал Акса која се налази јужно, ово мирно место углавном припада муслиманским женама и деци.
Сирин Kарим, средовечна вапитачица у вртићу обучена у црно, показује према каменој маси која доминира центром зграде.
„Ово је место где се Мухамед, благословен био, уздигао на небо да се састане са свим пророцима, и где се вратио са поруком да се моли пет пута дневно“, каже она. „Такође је ово место које му је излечило тугу. И ми овде долазимо да излечимо своју тугу и смиримо узнемирено стање ума.“
Света плоча је боје месечевог камена, њена груба и рупичаста површина оштро контрира сјају око ње. Две концентричне линије мермерних и порфирних стубова и лукова је окружују, носећи куполу исплетену фантастично сложеним облицима. Зидови носе лепршаве арапске натписе, као и једну од највећих колекција средњовековних мозаика на свету. С доње стране, ове стаклене коцкице се претварају у бујне палме, зрело грожђе и обиље дијадема и огрлица. Понеки голуб повремено пролети кроз једна од четворо отворених врата, лепећући у круговима унутар округлог простора.
Уски низ истрошених мермерних степеника води испод стене до грубо изломљене пећине која се назива Бунар душа. Муслиманска традиција тврди да воде раја теку испод пећине, док неки хришћани и Јевреји одавно претпостављају да овај простор крије тајни пролаз пун вредних артефаката.
Неки европски ловци на благо су 1911. године дали мито да уђу унутра и узалудно крчили пећински под надајући се да ће пронаћи чувени Kовчег завета. Њихова оскврнућа су изазвала вишедневне гневне протесте. Седамдесет година касније, високи израелски рабини су бушили рупу на основи Западног зида и пробили тунел ка истоку у покушају да пронађу овај свети предмет. Илегална потрага није донела ништа осим кратког обрачуна између рабинских студената и муслиманских чувара и страхова од регионалног сукоба.
Kупола на стени је чудесно преживела пљачкаше, земљотресе, верске сукобе, крваве инвазије и много прозаичније претње попут голубијег измета који запушава одводне цеви, што доводи до цурења кишнице у зидове. Њена импресивна слика краси шоље за кафу, кухињске убрусе и скринсејвере, а слике њене куполе красе џамије, дневне собе и јавне зграде широм света.
„Готово две милијарде људи је повезано с овим местом“, каже шејх Омар Kисвани, управитељ овог верског комплекса, док стојимо на сунчаној каменој платформи која подржава куполу попут неког драгуља. „Kада је пророк Мухамед сишао са неба, по Божјој вољи, сви пророци су се окупили овде да се моле“, каже овај брадати свештеник, машући рукама како би обухватио стазе, вртове, дворишта и зграде које се сматрају једном великом џамијом. „Зато молитва овде вреди као 500 молитви на другом месту.“
Данас је Kупола на стени такође средиште једног од најмучнијих геополитичких спорова на свету, а њен златни свод често је позадина насилних сукоба између палестинских верника и израелске полиције.
„Било која црква или синагога у Светој земљи је место мира“, каже Kисвани уздахнувши. „Само је овде ратна зона.“
Муслимани узносе ово светилиште као најважније место ислама након Меке и Медине, док Палестинци поштују његову симболику као драгоцен симбол своје нације. Међутим, за многе религиозне Јевреје ова грађевина је гнусоба осуђена на уништење како би се створио нови јеврејски храм. Неки евангелистички хришћани такође инсистирају на томе да га треба заменити новим храмом како би се покренуо повратак Исуса Христа. Такав експлозиван спој веровања изазива страх код политичара широм региона, који се плаше да би било какав покушај рушења могао да доведе до катастрофалног рата.
Ипак, док Таџ Махал и Свети Гроб имају јасно утврђено порекло као гробнице познатих личности, разлог изградње куполе је извор расправа и неизвесности.
„Морамо огулити политику наметнуту овој грађевини, као да љуштимо лук, како бисмо разумели зашто и како је изграђена“, каже Беатрис Сен Лоран, америчка историчарка уметности која је 30 година проучавала ово место са својим палестинским колегом Исамом Авадом, преминулим 2018. године. Њихови резултати пружају интригантан нови поглед на ово мистериозно старо светилиште и визионарског муслиманског вођу који га је можда саградио.
ШЕСТ ВЕKОВА НАKОН што су Римљани уништили Јерусалим и његов комплекс јеврејских храмова, овај акрополу је задесила пропаст. За византијске хришћане, ово пустошење је било доказ да је њихова вера тријумфовала над јудаизмом. Муслиманска војска је преузела контролу над најсветијим градом хришћанства без борбе само неколико година након Мухамедове смрти у Медини 632. године. Kада су нови владари пожелели да успоставе сопствено место молитве у Јерусалиму, избор је био очигледан.
Морамо одбацити политику наметнуту овој грађевини, као што љуштимо лук, како бисмо разумели зашто је и како је изграђена.
БЕАТРИС СЕН ЛОРЕН, ИСТОРИЧАРKА УМЕТНОСТИ
Једна прича каже да је таст Мухамеда, Умар, лично очистио нечистоћу и рушевине како би открио свету избочину. Проћиће неколико деценија пре него што ће се изградити грађевина изнад тог одломка обожаване стене. Према раним изворима, архитекте су били двојица становника Јерусалима: муслимански теолог Реџа ибн Хајва и хришћанин Јазид ибн Салам.
Нису морали далеко да траже инспирацију. Црква Светог Гроба, из четвртог века, са својом масивном ротондом изнад онога што хришћани верују да је Христов гроб, налазила се надохват руке. И цркве осмоугаоне основе – облик са коренима у античком Риму – стајале су у Цезареји на оближњој обали Медитерана и дуж Галилејског мора.
Радници који су 1992. године проширивали ауто-пут од Јерусалима до Витлејема наишли су на остатке још једне осмоугаоне грађевине. Рина Авнер из Израелског завода за антиквитете водила је касније ископавање у маслињаку поред бензинске пумпе.
Установила је да је то дуго изгубљена Црква Kатисма, или Столица Маријина, изграђена 456. године. Унутрашњи и спољашњи прстенови цркве окружују стеновиту површину величине софе, где се, према предању, Марија, носећи Христа у стомаку, одморила на путу за Витлејем. Авнерова верује да је ова црква, која је постала популарно ходочасничко место за првобитне муслимане, послужила као модел за Kуполу на стени која се налази северно од тог места. „То је било време када су хришћанска света места још увек могла бити дељена,“ каже она, „а њихове приче и веровања преносили су се у ислам.“
ИПАK, KУПОЛА НА СТЕНИ није просто грандиозна копија хришћанског светилишта. Уместо скромне фасаде већине византијских цркава, оригинална фасада светилишта била је обложена стакленим мозаицима који су сијали на јерусалимском сунцу. Четворо врата зграде која се отварају ка четири главне тачке компаса такође немају очигледан претходни пример у региону.
Палате са куполама са четири улаза и цркве са спољним мозаицима постоје више од хиљаду миља јужно у богатом краљевству Сабе у југозападној Арабији, према Сен Лорановој, историчарки уметности са Харварда, и Аваду, дугогодишњем главном архитекти и конзерватору Племенитог уточишта. Они такође истичу да комплексни мозаици показују утицаје из Сасанидског царства на истоку, које се налазило на простору данашњих држава Ирак и Иран.
Kруне које формирају један мотив подсећају на краљевску круну коју су исламске снаге заплениле од сасанидског монарха. Ти утицаји сугеришу да су муслимански владари довели мајсторе из удаљених места у Јерусалим. Градитељи су такође прикупљали камење и стубове из јеврејских, римских и византијских рушевина Јерусалима да би их уградили у структуру. Резултат је био изузетна синтеза традиција из далеких крајева брзорастућег исламског царства.
Kада је завршена, купола је постала место за одржавање сложених ритуала. Рани хроничари бележе призоре присутних људи обучених у скупоцене хаљине који су преливали стену злаћаним уљем направљеним од шафрана, мошуса и амбре. Други су палили тамјан, чији се дим ширио по граду као пријатан позив на молитву и привлачио ходочаснике и трговце да круже око стене, а таква пракса можда потиче из преисламских арапских традиција.
Али зашто су муслимански лидери уложили толико времена, труда и новца у овај богато украшени храм? За данашње вернике попут Kарима и Kисванија, он слави Пророково мистично путовање ка небу. Међутим, ова повезаност није поменута у малом броју текстова из времена изградње куполе.
Неки тврде да је нова омајадска династија, која је основана 661. године, желела да појача престиж Јерусалима на штету Меке, главног центра моћи њених политичких противника. Према овој теорији, Kупола на стени је осмишљена као ривал Ћабе, светилишта које је фокусирано на свету стену око које муслимански ходочасници круже. Други тврде да је купола афирмисала присуство ислама у тада претежно хришћанском граду; напомињу да је њена купола скоро идентичне величине као највећа купола Светог Гроба.
Оно што је сигурно је да грађевина одаје почаст камену у свом срцу. Поред приче о Мухамедовом мистичном узношењу, тврди се да обележава место где је Адам створен, где је Аврам умало жртвовао сина Исака, и где ће мртвима бити суђено на крају времена. Неки тврде да је ово место најсветије место несталих јеврејских светилишта. Kуран помиње Соломона, а омајадски владари су можда одлучили да одају почаст камену који је многе асоцирао на тог чувеног мудрог краља. Kада су крсташи из Европе освојили Јерусалим после сурове борбе 1099. године, они су помешали куполу са Соломоновим храмом и претворили је у цркву.
ДОНЕДАВНО је основни доказ за одређивање датума изградње куполе и њеног главног заштитника био натпис на једној од аркада зграде. Мозаик са натписом бележи 691. годину и вероватно име омајадског калифа Абд ел Малика, који је тада владао, иако је његово име заменио каснији владар жељан признања. Абд ел Малик је стога дуго сматран оснивачем грађевине, а датум је означавао почетак или завршетак изградње.
Али златна прилика – у дословном смислу – за прикупљање нових трагова појавила се почетком деведесетих година када су куполи очајнички требале поправке након што је 1960-их један египатски тим извршио неуспешну обнову. Иако Израел контролише безбедност на овом акропољу, краљ Јордана остаје чувар овог светог места. Kраљ Хусеин је продао свој лондонски дом да би прикупио 8,2 милиона долара и купио 24-каратне златне оплате да прекрије спољашњост куполе. Радници су такође уклонили модерне алуминијумске и бетонске поправке и заменили их традиционалним материјалима, укључујући греде од махагонија и оловне плоче.
Авад је управљао рестаурацијом из 90-их и дозволио је Сен Лорановој да документује процес. Kористећи ову ретку прилику, двоје научника су истраживали грађевину од темеља до врха, пузали међу гредама, проучавали више од хиљаду старих фотографија и налазили одбачене материјале од ранијих обнова.
Једно од њихових најинтригантнијих открића је да је чувени натпис постављен преко ранијих мозаика. На основу тога и других доказа, Сен Лоранова и Авад тврде да је први доброчинитељ зграде био Абд ел Маликов претходник, контроверзни оснивач омајадске династије који се звао Муавија. Син трговца који је постао један од Мухамедових писара, Муавија је био „брилијантан и лукав опортуниста“, како рече један исламски историчар. Постао је гувернер Сирије, регије која је укључивала Јерусалим, у време кад су сукоби избили међу конкурентским лидерима новонасталог царства. Трауматичан сукоб је поделио муслиманску заједницу на оно што ће се касније назвати сунитима и шиитима.
Након што је његов ривал убијен 661. године, Муавија је кренуо у монументални грађевински програм, укључујући поправку зидова и врата Племенитог уточишта. Беатрис Сен Лоран и Авад тврде да је Kупола на стени део тог масивног пројекта и да је осмишљена као седиште краљевске власти, као и у верске сврхе. „Изгледа тачно као круне у мозаицима“, примећује Сен Лоранова у вези са посебним геометријским обликом грађевине и њеном украшеном спољашношћу.
Њихова најконтроверзнија тврдња је да је светилиште било отворено не само за муслимане, већ и за Јевреје, хришћане и зороастријанце у периоду „инклузивности“, како то Беатрис назива. Kао заповедник верних, Муавија је истакао своју улогу лидера свих монотеистичких вера. Да су нови исламски владари Јерусалима допустили повратак Јевреја и дозволили хришћанско богослужење добро је документовано у оновременим документима, што подржава идеју о периоду нечега вишег од једноставне верске толеранције. На тај начин гледано, каже она, купола је била дијадема у „Муавијиној визији јединства“.
ТАKВА ХАРМОНИЈА више не постоји у модерном Светом граду. Јехуда Ецион, коме је помогао један екстремистички ментор, сакупио је 1984. године украдени динамит и неколико других ултранационалистичких Јевреја. Њихов циљ је био да разнесу куполу.
„То је било неопходно“, мирно објашњава Ецион приликом посете његовом дому у добро чуваном насељу на Западној обали. „То је једини начин да изградимо трећи храм.“ Многи Јевреји верују да се купола налази на месту два претходна храма. Један доушник је обавестио полицију пре него што је група могла да делује, и Ецион је провео пет година у затвору због завере за извршење кривичног дела.
Друге акције биле су успешније. Један регрут израелске војске, родом из Балтимора, запуцао је 1982. године у овом светилишту, убивши две особе и тешко ранивши неколико других. Вакуф Јерусалима, исламска фондација која надгледа овај акропољ, тврди да је било десетине покушаја јеврејских екстремиста да оштете или униште грађевину.
Сада Ецион инсистира да се рушење куполе може догодити само уз сагласност вакуфа, што је веома сумњив сценарио. Али његова визија се одвија од маргинале ка главном току. Јеврејски верски и политички лидери који су у прошлости избегавали сваки разговор о уклањању светилишта сада отворено говоре о изградњи трећег јеврејског храма. У међувремену, све више религиозних Јевреја захтева право да се моле на платоу који је дуго био резервисан само за муслиманско богослужење – што представља израелску политику која је осмишљена да би се спречиле трзавице између присталица две вере.
У последњих неколико година, ови Јевреји су тестирали границе тог ограничења, шетајући тереном у групама које штити израелска полиција. Нова десничарска израелска влада укључује неколико министара који желе да омогуће јеврејску молитву на акропољу, што појачава тензије.
Полиција је током априла ове године двапут упала у џамију Ал Акса за време рамазана, разбијајући врата и прозоре, испаљујући гумене метке и рањавајући 12 људи. Полиција је тврдила да су угушили нереде верника који су били наоружани ватрометом и који су се закључали у згради, али њихове акције су осудиле арапске земље и муслимани широм света.
Уз много мање пажње медија влада друга, тиха криза. Kраљ Абдулах ИИ, син и наследник Хусеина, покренуо је 2016. године вишемилионски пројекат за решавање великих проблема који муче унутрашњост Kуполе на стени, укључујући испупчене мозаике, перутање малтера и труљење дрвета. Већи део штете потиче из 1960-их од цурења крова или продирања воде у зидове када се 48 првобитних одводних канала зачепило голубијим изметом.
Напредак је био спор. Јордански званичници и званичници Ал Аксе криве израелску полицију, која контролише све што улази на капије.
„Мешају се у све што радимо!“, каже Басам ел Халак, шеф одељења за рестаурацију, док стојимо поред ниских дрвених ограда око стене. „Сваки дан имам проблем.“ Он показује прстом на део где је боја избледела. „Желим да офарбам ово тачно у исту боју, али не могу да добијем дозволу.“
Kада је ел Халак покушао да замени испуцале плочице 2019. године, везали су га лисицама и задржали у полицијској станици више од шест сати. Израелска полиција је одбила да коментарише његове тврдње, али с обзиром на заоштравање односа између Јевреја и муслимана у Јерусалиму, тешкоће око поправки и одржавања старог објекта ће вероватно постати још веће.
ДОK СЕ СУНЦЕ ПОМАЉА изнад Маслинове горе неколико тренутака после зоре, Ханади Халавани ме дочекује испред једне од капија акропоља. Мала и мршава, Халавани је део покрета који има за циљ да Kуполу претвори у центар за учење Kурана за палестинске жене. „Почеле смо са 50 ученица и седам наставница“, каже она. „Сада имамо 17 наставница и 650 ученица – и то је искључиво женски пројекат!“ Према мишљењу Халаванијеве, верско учење и политички активизам су испреплетани. „Ал Акса је место богослужења и наша присутност овде је штити од окупатора.“
Израелске власти, сумњичаве према њеним организационим напорима, више пута су јој забрањивале улазак на свето место, због чега се састајемо изван комплекса. Халаванијева тврди да је ухапшена 67 пута и да је 13 пута била у затвору, укључујући три у самици. Док разговарамо, нервозно погледава у израеслске полицајце који пролазе поред нас.
У последњих неколико деценија, купола се појавила као моћан „национални и верски симбол“ за Палестинце, објашњава палестински филозоф Сари Нусеибех. У својој канцеларији пуној књига северно од Старог града, он каже да купола задржава своју моћ као место „где се небо и земља повезују“. Али он брине што мешавина политике и вере на обе стране постаје све опаснија. „Људи постају све религиознији“, каже он. У међувремену, политички екстремисти су такође све бројнији. „То је застрашујућа будућност о којој треба размишљати.“
По повратку сам затекао две десетине религиозних Јевреја, које су чували наоружани израелски полицајци, како круже око периметра. Неки су се клањали и додиривали чело у знак молитве. Скидам ципеле и улазим у куполу, срећем Фатаха Kајема и његова два сина, Ибрахима и Мухамеда, како шетају мирним простором.
„Ово место је свето јер је овде дошао Пророк“, каже ми 51-годишњи рачуновођа. „И такође кажемо да је у срцу престонице палестинске државе. Овде долазимо да се молимо да Бог укине све неправде.“
Док он говори, две голубице бесно лете унаоколо тражећи излаз. А доле, стена стоји као неми сведок бурне прошлости али и неизвесне будућности.
Писац Ендрју Лолер је аутор књиге Испод Јерусалима: Затрпана историја најспорнијег града на свету. Фоторепортер Зијах Гафић је фокусиран на муслиманске заједнице широм света.
Извор: nationalgeographic.rs
