Читали сте „1984“, „Врли нови свет“ или „Фаренхајт 451“? Или сте бар чули за њих? Ако сте млађи, вероватно сте читали серијале (или сте бар гледали филмове) као што су „Игре глади“, „Дивергентни“ или „Лавиринт“. Оно што је заједничко свим овим књигама је чињеница да се баве друштвом које је далеко од савршеног, чак врло непријатно за живот. Обично можемо прочитати како су у питању “дистопијски романи”, али шта је заправо дистопија?
Дистопија се дефинише као антитеза утопије, коју карактерише угњетавајућа друштвена контрола (као код ауторитарних или тоталитарних влада). То је, дакле, свет где су до максимума доведене лоше стране савремене цивилизације. Сада се оправдано може поставити питање, зашто се књижевници (али и други уметници) уопште бакћу таквим песимизмом?
Да ли сте икада замислили по вама идеалан свет, идеално место за живот или идеалну државу? По Платону је, на пример, савршена република она којом би владали филозофи. Многа друштва су кроз историју имала слику по њима „савршеног света“. Године 1516. Томас Мор написао је Утопију (грч. утопија – место којег нема, које не постоји). Сам наслов је сугерисао да је савршено друштво немогуће створити, али како је човечанство напредовало, расле су и наде да ће се остварити бар неки од снова о савршенству. Међутим, дешава се управо оно супротно: савремени ратови, глад и сиромаштво допринели су томе да се концепт утопије стално преиспитује, али и да се појави жанр дистопије.
Један од романа које треба поменути, иако га не би требало окарактерисати као дистопијски, него више као сатиру и пародију на путописне приче су Гуливерова путовања Џонатана Свифта (објављен 1726.) Сва измишљена друштва са којима се Гуливер сусреће делују на први поглед савршено и импресивно, али ако мало више обратимо пажњу, имају озбиљне недостатке. На пример, у земљи Хуинхма, коњи представљају савршена бића, али немају толеранције према несавршености људских бића, која су „испод њих“. Можда најпознатији део књиге, путовање у Лилипут, представља пародију на само уређење друштва.
У наредним вековима, за сличне романе биће све више материјала. Радници „заробљени“ у фабрикама, дечији рад, лоши услови живота – а све то док се други богате. Било је оних који су се питали чему би овакви услови водили. На пример, у роману Х. Џ. Велса из 1895, Времеплов радници и виша класа у будућности еволуирају у две различите биолошке врсте.
Двадесети век ће такође дати много више инспирације за дистопијске романе, али ова дела, за разлику од Гуливера или Времеплова нису само машта аутора, већ нешто кроз шта су писци донекле и сами прошли. Руски писац Јевгениј Замјатин у роману Ми пише о друштву у коме су слободна воља и индивидуалност потпуно елиминисани. Нема потребе помињати да је роман у Совјетском Савезу био забрањен.
Џорџ Орвел познат је по романима Животињска фарма и 1984. Животињска фарма је директна пародија на револуцију и совјетски режим, а 1984. критикује тоталитарне режиме уопште. Фаренхајт 451, који многи већ оцењују као класик научне фантастике, кроз причу о човеку који спаљује књиге како би спречио ширење идеја критикује цензуру током Хладног рата.
Уопштено гледано, након Другог светског рата, људи нису могли да се не запитају како ће модерна технологија, посебно нуклеарна енергија, утицати на наш свет. Наравно, доста писаца научне фантастике бавило се добрим странама нових технологија, односно онога у шта би се оне могле развити. Али насупрот томе јавила се и дистопијска фантастика, која се полако пренела и на стрипове и филмове: многи аутори су се питали какве опасности крију, на пример, нуклеарни рат, неједнакост, климатске промене…
Последњих година све више су популарни дистопијски романи за тинејџере. Иако су обично написани „лакшим“ стилом, углавном нису уопште наивне, а могу бити и добар увод у озбиљније дистопијске приче које ће касније читати. Трилогија Игре глади ауторке Сузан Kолинс на пример покреће неке озбиљне теме, као што су посттрауматски стресни („вијетнамски“) синдром, деца/млади у рату, велики јаз између богатих и сиромашних, али и савремена затупљеност ријалити програмима.
Ипак, када се боље погледа, све ове приче су некакво упозорење. Не морају се бавити конкретном владом или технолошком новотаријом. У „срцу“ дистопије је сама идеја да друштво може бити идеално. Орвелова 1984 је добар пример – друштво у књизи јесте замишљено као добро и идеално, али начин на који се то идеално друштво одржава је далеко од доброг.
Све то нас враћа на почетну причу – ако узмемо у обзир да човек и може да створи неко „идеално“ друштво, он мора да убеди и друге да је то исправно, да се постара да и други људи сарађују и раде на томе да то друштво функционише, на крају, да се постара да оно потраје. То све није лак посао. Kојим средствима би то постигао? Kада све ово имамо у виду, не можемо а да се не запитамо да ли би такво друштво заиста било праведно и савршено.
Извор: П.У.Л.С.Е Бојана Kомарица
