Када је изашла из штампе књига Бранка Бата Крковића „Морачани у анегдотама, изрекама и клетвама“ која је писана архаичним језиком, његов пријатељ Бранислав Брано Оташевић дошао је у САНУ, са књигом у рукама, а професорка др Рада Стијовић која их је дочекала тражила да погледа то Крковићево остварење. И била је одушевљена лепотом речи, архаизама српског језика и позвала Крковића и Оташевића да дођу у Академију и да разговарају користећи архаичне речи, за којима Српска академија наука и уметности трага.
Бато је обећао да ће он помоћи у том послу тако што ће сакупити архаичне речи са подручја Дробњака, Ускока, Мораче, Роваца, Васојевића, Братоножића и Куча, користећи област источне Херцеговине, одакле је Вук Стефановић Караџић највише користио дијалект за писање српске азбуке. И тако је Крковић кренуо у мукотрпан посао и после 14 година успео да сакупи 11.200 архаизама!
– Како сам у међувремену био у жирију на многобројним фестивалима гуслара у Црној Гори, запарало ми је уши да неки гуслари изговарају поједине речи које имају супротно значење од стварног иако се исто пишу, па сам морао да их акцентујем како би се разликовали – прича Крковић за „Новости“.
Наш саговорник наводи примере – алат – коњ кафенкасте боје; алат – прибор за рад; буба – инсект; буба – учи напамет; дану – пожури; дану – одмори; зајмити – узети на повраћај; зајмити – потерати; љуштити – ударити шаком; љуштити – скидати кору; назор – насилу; назор – контрола; пас – пашче, кучак; пас – појас…
– Имате пример: Горе горе гор гор но што горе гор доље. Данас бисмо рекли: Навише шуме слабије сагоревају него што шуме сагоревају доле – појашњава Крковић.
Он подсећа да у његовом морачком племену када није било закона, када је владала самовоља, једина осуда лоших појава била је народна пресуда. За свако зло и лошу појаву народ је исковао своју реч осуде која је имала убојиту снагу за спречавање таквих појава. Зато су у народу до данас задржане речи прекора и осуде које су не само појединцима него и читавим породицама наносиле сраман печат.
– Ако се у некој породици појавио лош човек, лажов, лопов, лупеж, убица, улизица или шпијун, средина га је муњевито одбацивала и именовала речима осуде као брашњара, јајара, кацара, кашпрда, куквега, купитрња, купусара, кривоклетник, лупердача, ништавила, ништа роба, одвојеник, писмилет, печобразник, подрепница, пошушњара, пришипетља, прдогласа, прибигуз, шмкљо, штка, шупоглавиле… За лоше млађе људе: алауш, безбожник, галијот, замлата, застиђе, звијук, ишчиљак, за лош разговор: блејање, димгжење, лајање. За лоше жене би се рекло – безобразница, јаракача, каштигуља, крвомтница, мија, милетка, роспија – наводи Крковић.
Ту су и речи похвале, па се за добре људе каже: згодаџија, домишљан, дочеклија, домодржник, људина, љуцка истина, љуцковина, а за добре жене: баница, вукобаша, домодржница, мелемница, пећница, пунорука, рвчна жена, смирница, стимница, темељ жена, чоек жена…
– Мислим да је ово јединствен речник, после оног Вуковог, писан са акцентима, што је од велике користи, посебно за оне који се први пут сусрећу са српским језиком. Од велике користи би било да се акценти стављају у писаним и стручним радовима, а посебно у књигама. Ретки су народи у свету који имају тако светлу историју, богату културу и културно наслеђе као што Срби имају. Не наставити неговати их и развијати било би трагично и погубно, значило би злочин над сопственим народом. Од заборава нема ништа погубније – поручује Бранко Бато Крковић.
Највиши чин родољубља
НАПИСАТИ један овакав речник је највиши чин родољубља, поклонити својим сународницима ризницу старинских речи које су бачене у заборав храбар је подухват, изискује много труда, али су плодови рада траг у вечности. Ми имамо срећу да су културни радници попут Бранка Крковића вреднији од нас у очувању нематеријалне културне баштине, а језик је најшири и најзначајнији део ње, најугроженији и највише изложен утицајима. Рад на језику колико је Сизифов посао, толико је и „испирање злата“ – написала је рецензент мр Невена Милосављевић из Звечана са Косова и Метохије.
Извор: В. Кадић/novosti.rs