Сви се ми понашамо у животу као да нам је неко некада негде рекао да ће живот бити леп, да можемо рачунати на хармонију, на рај на земљи. Хоћу да кажем да за душу – за човечју душу – има нечег увредљивог у проповеди раја на земљи. И нема ничег горег за људску свест од замене метафизичких категорија прагматичним, естетским и социјалним.
Но, остајући у сфери практичног, ако се потрудимо да се присетимо ко нам је и када говорио нешто слично, у нашој подсвести се јављају родитељи у тренутку када само болесни и лежимо у кревету, наша бака, учитељица у школи, наслов у новинама или просто реклама за киселу воду. Ако је, заправо, неко нешто и говорио човеку, то је Господ Бог – Адаму, о томе како ће зарађивати свој хлеб и какви ће му бити дани и ноћи.
И то највише личи на истину и још треба захвалити Творцу за то што нам с времена даје одушак. Живот – такав какв је – није борба између Добра и Зла, него пре између Зла и Ужаса. И човеков задатак се данас своди на то да остане добар у царству Зла, а не да и сам постане носилац тога Зла. Услови живота на земљи су се изузетно брзо закомпликовали и човек, очито неспреман на тако силовиту промену, чак и биолошки, сада је наклоњенији пре хистерији него храбрости. Али, ако не вери, управо га томе треба позивати – на личну храброст, а не на наду да ће неко (други режим, други председник) олакшати његов задатак.
Ј. Бродски – Писац је усамљени путник….(1972) /одломак/ (Водени жиг, Руссика, Београд, 2010.)
Превела: Неда Николић Бобић
