Пише: Урош Липушчек
Превод: Журнал
Недавни ходочаснички поход водећих европских политичара у Овални кабинет, у савремену верзију Каносе, потврдио је коначан пад Европе као самосталне политичке силе.
Врхунски европски лидери, чланови такозване „коалиције вољних“, који ће, како изгледа, подржавати рат у Украјини до посљедњег Украјинца, отпутовали су у Вашингтон без званичног позива, као неформална пратња украјинском аутократском предсједнику Володимиру Зеленском, чији је мандат званично истекао још прошле године.
Сходно томе, у Бијелој кући су дочекани као обични вазали.
Њихов сусрет с предсједником Доналдом Трампом у Овалном кабинету подсјећао је на церемонијалне пријеме које су некад имали османски султани са својим вазалима. Султан је сједио на узвишеном пријестолу (Трамп за масивним „Резолут“ столом). Вазали су могли да проговоре само кад би им султан поставио питање — баш као што је било с Трампом. Морали су бити свечано одјевени (Трамп је, на примјер, захтијевао од Зеленског да дође у цивилу).
Оваквим понашањем, европски лидери су се до крајњих граница понизили пред господаром америчке империје. Свијет је томе свједочио у гурању које је настало прије снимања заједничке фотографије, када је Урсула фон дер Лајен, предсједница Европске комисије, покушала да се угура између Трампа и француског предсједника Емануела Макрона. Макрон ју је, међутим, чврсто одгурнуо. На крају је завршила скроз лијево, на самом рубу фотографије.
Ова посјета самопроглашене европске елите Бијелој кући имаће далекосежне политичке посљедице по Европу. Њоме је окончан период привидног јединства унутар западног савезништва.
Сједињене Државе, као доминантна сила, од сада ће отворено стављати у први план сопствене стратешке интересе. Очигледно је да европским политичарима који су присуствовали овој геополитичкој лекцији у Овалном кабинету још није јасно да се интереси САД-а и Европе све више разилазе.
Америци није у интересу снажна, чак ни потчињена Европа. Посљедњи споразум између Трампа и фон дер Лајен то јасно показује. Европска унија је, без икаквог отпора, прихватила увођење царине од 15% на европску робу у Америци, док ће амерички производи у Европи бити потпуно ослобођени царина.
Поред тога, фон дер Лајен се обавезала да ће ЕУ у наредним годинама купити чак 750 милијарди долара вриједности америчке енергије, иако је она вишеструко скупља од руске. Такође, Европа ће уложити најмање 600 милијарди долара у америчку индустрију. Ако се то не догоди, Трамп пријети да ће значајно повећати царине на европске производе.
Афера Фајзергејт: Европски тужиоци истражују поруке Фон дер Лајен и директора Фајзера о вакцинама
Ријеч „аутономија“ за Европу све више звучи као празна љуштура.
Ипак, фон дер Лајен се током своје посљедње посјете Пекингу понашала изузетно арогантно, умјесто да се договори о јачем економском партнерству које би бар мало ублажило европске економске проблеме. Поврх свега, након тога је пристала и на то да САД могу извозити генетски модификоване усјеве и храну у Европу.
Тренутна европска елита, која је читав послијератни период живјела под америчким кишобраном, ни на који начин није способна да постане самостална. Такозвана стратешка аутономија ЕУ је празна прича. Ради се о новој форми тзв. Стокхолмског синдрома, у којој се отети с временом идентификују с отмичарима.
Трампови мировни напори такође су везани за његове типично личне амбиције. Он очекује да ће, уколико успије да постигне мир у Украјини — упркос активној подршци геноциду у Гази — добити Нобелову награду за мир.
Флертује с примјером предсједника Теодора Рузвелта, првог америчког предсједника који је 1906. добио ту награду за успјешно посредовање у рату између Русије и Јапана. Након тог посредовања, обје зараћене стране су мало попустиле; Русија више, јер је као губитник признала јапанску контролу над Корејом, а Јапану препустила јужну Манџурију и луку Порт Артур. Јапан је Русији препустио сјеверну Манџурију. Обје стране су биле спремне на компромис.
Такав споразум, имајући у виду да је руска војска тренутно на прагу побједе у Украјини, данас није могућ ни у теорији.
Упркос снажном отпору такозване „дубоке државе“ или „ратне партије“ у САД-у, Трамп покушава да се представи као миротворац који ће окончати рат у Украјини како би се поново фокусирао на свој главни циљ — Кину, коју види као озбиљну пријетњу америчкој глобалној хегемонији.
Трамп очекује да ће, уколико он (и Запад) признају руску анексију четири области које су већ инкорпориране у Руску Федерацију — Доњецка, Луганска, Херсона, Запорожја, као и Крима — Русија постепено удаљити од Кине.
То би било понављање успјешне политике некадашњег предсједника Ричарда Никсона, који је у Хладном рату бар привремено успио да придобије Кину на страну САД-а. Данас је, међутим, скоро немогуће остварити такав стратешки пробој. Кина и Русија су, заједно с другим државама БРИКС-а, дубоко укључене у изградњу новог свјетског економског поретка. Путин, ни под каквим условима, неће Русију везати за потпуно непредвидивог Трампа.
Такође, увођењем царине од 25% на увоз из Индије — зато што Њу Делхи не намјерава да прекине увоз руске нафте — Трамп је индиректно олакшао политичко зближавање Кине и Индије, двију великих ривала. У очима колективног Глобалног Југа, Америка више није поуздан партнер.
У својој пјесми Мимо нају тече час (Вријеме истиче), словеначки пјесник Алојз Градник подсјећа да вријеме немилосрдно пролази и да је све пролазно. Али водећи европски политичари као да не схватају ту основну лекцију дијалектике кад је у питању стари континент: вријеме када је Европа важила за стратешку силу — неповратно је прошло.
Шпенглерово упозорење
Њемачки филозоф Освалд Шпенглер је, на примјер, још прије више од сто година у свом дјелу Пропаст Запада указао да Запад улази у раздобље коначног опадања, које ће покушати да заустави силом. Запад се, по њему, претварао у цивилизацију без духовне енергије.
Ова теза се данас потврђује кроз пад Европе, која ни након више од три године суровог рата с глобалним посљедицама на сопственим границама, није у стању да понуди ниједну мировну или интелектуалну иницијативу за окончање сукоба. Штавише, догматски одбија сваки контакт и дијалог с Русијом.
Утицајни амерички економиста Џефри Сакс изражава чуђење што је Европа на такав начин потпуно заказала. Пуковник Жак Бо, бивши припадник швајцарске службе стратешке обавјештајне анализе, сматра да се понашање данашњих европских политичких елита не може рационално објаснити, већ једино кроз психоанализу — јер дјелују супротно кључним интересима сопствених земаља.
Како је, на примјер, могуће да њемачки канцелар Фридрих Мерц одбија отварање друге цијеви гасовода Сјеверни ток, која није уништена, а која би бар дјелимично ублажила тренутне економске проблеме Њемачке, имајући у виду да је руска енергија вишеструко јефтинија од америчке?
Деиндустријализација Њемачке постаје један од главних покретача све јаче милитаризације. Владујуће њемачке елите, од којих многи потичу из породица с нацистичким насљеђем, покушавају оживјети економски раст путем ремилитаризације. Овај образац подсјећа на поновно наоружавање Њемачке уочи Другог свјетског рата.
Није случајно што Мерц поново говори о томе да Њемачка треба да има најјачу војску у Европи. Приближавамо се тако ери могућег „Четвртог рајха“, утемељеног на такозваном ратном кејнзијанизму.
Нада остаје да ће њемачки бирачи успјети да осујете овакве планове. Истраживања јавног мњења показују да не подржавају ни наставак рата у Украјини, ни све већу умјешаност Њемачке у њега. Тренутно, једина странка која би могла угрозити Мерца јесте Алтернатива за Њемачку (AfD), коју актуелна власт тумачи као политичку снагу блиску неонацистима. Ако настави да добија подршку, може се наћи пред формалном забраном — и то у држави која се декларише као демократска.
Њемачка је, још од времена „гвозденог канцелара“ Ота фон Бизмарка, представљала озбиљан проблем за Европу — било када је превише јака, било када је превише слаба. У контексту данашње милитаризације коју гурају њемачке политичке елите, неки аналитичари постављају питање: да ли је поновно уједињење Њемачке била грешка?
Сјећам се да ми је покојни историчар Владимир Дедијер више пута говорио како је маршал Тито, након што је Њемачка послије Другог свјетског рата била подијељена на двије државе, знао рећи: „Не би ми сметало ни да је подијељена на још више.“
Винстон Черчил је већ на Техеранској конференцији 1943. изјавио да Њемачку треба подијелити у више дијелова како више не би представљала пријетњу својим сусједима. Слично је говорио и француски премијер Клемансо на Париској мировној конференцији 1919. године. А након Наполеонових ратова, француски дипломата Талеиран такође је заговарао подјелу Њемачке.
Њемачка ће и даље остати европски проблем. Ипак, њемачки конзервативни политичари, који у потпуности контролишу земљу, потпуно занемарују основно Бизмарково правило: да су добри односи између Њемачке и Русије предуслов стабилности и мира у Европи.
Поред Велике Британије, која и даље показује некадашње империјално непријатељство према Русији, Њемачка је поново главни противник Русије — иако је економски била дубоко зависна од ње. Француска, с друге стране, само формално протестује, без стварног утицаја.
Украјински Гордијев чвор
Чињеница је да чак и ако Трамп и Путин пронађу заједничку формулу за окончање рата у Украјини, неће моћи сами да развежу украјински Гордијев чвор. Иако званично није дио преговарачког процеса, Европа би могла покушати да га саботира — продужењем сукоба или покушајем да га „замрзне“, као што је случај на Корејском полуострву.
То би био најгори могући сценарио. Европа би се суочила с дуготрајним сукобом на својим границама. Рјешавање украјинске кризе имаће зато велики утицај не само на будућност НАТО-а, него и на само постојање Европске уније — што више није загарантовано.
Како истиче професор Паскал Лотаз са института Neutrality Studies, ЕУ више ни не тежи да буде самостална сила. Разлике између интереса појединих земаља или блокова земаља све су очигледније. ЕУ не може дозволити себи да постане талац русофобије балтичких држава. Мађарска и Словачка, рецимо, снажно се противе наставку рата који заговарају водеће чланице Уније.
Ако мировни напори пропадну, Русија ће несумњиво наставити да притиска ка војној побједи, што би могло довести до распада Украјине као јединствене државе. У том случају, поново би се могло отворити питање свих послијератних граница у Европи.
Хоће ли Варшава покушати да инкорпорира дио Украјине који је прије Другог свјетског рата припадао Пољској? Хоће ли се довести у питање границе између Њемачке и Пољске, повучене послије тог рата? Ниједан политичар у ЕУ не жели ни да помисли на то.
Москва је више пута истакла да, под било каквим околностима, неће дозволити да државе чланице НАТО-а пошаљу мировне трупе у Украјину — ни у каквом облику. Ипак, лидери Њемачке, Британије и Француске и даље инсистирају да је то и даље могућа опција. Простора за компромис практично нема.
Према мишљењу Џефрија Сакса, најбоља гаранција за безбједност и неповредивост Украјине била би да добије сличне гаранције какве је добила Аустрија када је 1955. прогласила неутралност, путем државног уговора. То је био предуслов за повлачење совјетске војске. Та формула се до сада показала као најефикаснији модел безбједносних гаранција за било коју земљу. Предуслов за такав расплет јесте да Украјина званично постане неутрална држава и одустане од амбиције да уђе у НАТО — што Русија тражи, а Украјина до сада одбија.
Постављање нове безбједносне архитектуре у Европи од кључне је важности — како за континент, тако и за цијели свијет. Русија би у таквој структури морала бити интегрални дио. Међутим, недавно објављена намјера САД-а да успостави 99-годишњи амерички коридор на Јужном Кавказу, између Јерменије и Азербејџана, тешко да шаље охрабрујућу поруку да Вашингтон планира да се уздржи од политике војног окружења Русије.
Неки аналитичари предлажу да, имајући у виду да је Европа дио ширег евроазијског копна, и Кина треба бити укључена у ту безбједносну структуру као један од гараната.
Да су Запад, односно водећи амерички политичари, прихватили захтјеве Михаила Горбачова, Бориса Јељцина и Владимира Путина да се Русија прими у НАТО након распада Совјетског Савеза — или бар да се не шири на територију бившег СССР-а — (и да украјинске власти након кијевског преврата 2014. нису почеле с прогоном руске мањине), данас се не бисмо суочавали с најтежом кризом на европском континенту од 1945. године.
Рат у Украјини није посљедица наводног руског империјализма или ширења њене сфере утицаја, већ резултат свјесне политике америчких неокона чији је циљ слабљење, па чак и распад Русије, како би се повратило стање из деведесетих и истовремено извршио притисак на Кину да обузда свој успон. У суштини, то је покушај Запада да настави да влада свијетом као што је то чинио вијековима, па и током послијератног периода.
Слично нестабилни периоди, које историја познаје под латинским називом antebellum (вријеме прије рата), понављају се кроз историју. Једина разлика између тада и сада је што тада још није постојало нуклеарно оружје. Избор је јасан: мир или потпуно уништење.
Урош Липушчек, доктор наука, је словеначки новинар и историчар, дугогодишњи дописник РТВ Словенија из Уједињених нација, САД-а и Кине. Био је кандидат за Европски парламент 2024. године. Тренутно је професор на ЕМУНИ универзитету (Еуро-медитерански универзитет) у Пирану, Словенија. Аутор је више књига и историјских анализа, између осталог: Ave Wilson: САД и прекрајање Словеније у Версају 1919–1920 (2003) и Sacro Egoismo: Словенци у канџама тајног Лондонског уговора из 1915 (2012).
Извор: Consortium News
