Пише: Ђуро Радосавовић
Брдо изнас Будве зове се Спас. Предивно је то име, али и мјесто гдје су расли четинари. Тамо су некад, много прије клима уређаја људи тражили ладовину у вријеме врелих љетњих ноћи, бјежали од врућине Старог града. Тражили су на Спасу спас. Данас су тамо зградурине, багери, мјешалице и крљају се коријени и стабла, копа се земља за нове темеље. Све је то у реду, “паре не муче но буче”, транзиција гази, а квадрат је скуп.
Није да нема никога ко се бори да се Спас заштити, иницијативе су подносиле неке НВО и архитекте, свјесни значаја и свјесни што се догађа. Неко је пуштио глас за Спас.
Провео сам неколико година у Будви, а један од најљепших тренутака је средина маја мјесеца, кад у град тек почињу да пристижу туристи, а вријеме је такво, да није ни топло ни хладно. Дању може да се ужива у мору, а чим падне мрак, треба ти дуг рукав. Тад се Будва види најбоље. И има што да се види, доживи и ужива.
Шетао сам много пута поред задужбине чувеног љекара, који је оставио нешто попут онога што би данас назвали “фондацијом”, он је одредио да на том плацу и згради коју је створио, да ту долазе студенти медицине и бесплатно бораве. Џаба му све, ту сад ничу неке нове зграде, у којима ће да се једе, пије, скаче и од учења, дискутовања, трибина и медицине неће бити ништа. Катастар је урадио своје, преиначио одлуке.
Друга слика је за вријеме Град театра, кад се представљају писци на Тргу пјесника у Старом граду. Увијек дођу Будвани, ненаметљиво заузму столице од другог до последњег реда. Никад не сједе у првом реду. Али долазе редовно, испрате скоро све, важно им је да чују, колико и да подрже то што се у граду, на микро локацији догађа. Није све у дискотекама, алкохолу, дрогама и сексу, није све у плажним баровима, ето, има увијек људи који дођу, увијек дођу и није их мало. То је сигнал живости, трага озбиљне културе и знања.
Могли би набрајати много режисера, музичара, писаца, филозофа, капетана, социолога и интелектуалаца који су се формирали или живјели у Будви. За тако мали град, то је много имена. То говори да ту ипак има нешто, има нека жица и жар знања и културе, али све мање може да дође до изражаја, јер маса је гласнија и бескомпромисна у свом хитању ка циљу и заради. Будва све то деценијама трпи, па сад изгледа као да су Стари град и комплекс Словенска плажа настали накнадно, да би уљепшали оно чудо архитектонског хаоса које је окупирало Будву.
Ако све зградурине и бетон ставимо на страну, Будва је ипак град, не због броја кревета и соба, дискотека и плажних барова, већ због традиције, културе и духовности, која јој се не може оспорити. То је лако доказиво, а то што се створило је неуништиво, чак ни бетон томе не може ништа. Град преживи све, кад има културу у својој основи. Увијек ће се наћи начин да исплива, да се покаже и да посрами све оне који су кренули у освајање носећи у џепу само прљав новац и ништа у срцу и глави. Избори дођу и прођу, дигне се фрка, чак се изгледа потежу и љевори, али и тај талас ће проћи и биће опет некад мирно море и у Будви.
У Будви живи и један (не)човјек, коме су Будвани због његових ставова и инсистирања на мржњи и злурадости назвали “Два јављања”. То је човјек који хода Будвом, оде од своје куће до Старог града и назад, а скор је да му се једва јаве двије особе. Отуда му уз име стоји и то “Два јављања”. И то је доказ духа, који је много јачи од политике и мржње. Копрца се Будва, а прије него сви осуде град због политике и избора, треба имати на уму да у том граду и даље има културе и духа, упркос парама, политици и бетону.
Извор: Вијести
