Пишу: Стефан Гужвица и Данило Билић
Што је нама наша борба дала? Државице настале распадом Југославије, па тако и Хрватска, увелико су загазиле у четврту деценију свога живота. Већ су старије од знатног броја нас, њихових грађана, чију судбину дубински обликују самим својим постојањем и поретком који су успоставиле негдје тамо око 1991. године и у годинама које су јој претходиле и слиједиле.
Хрватску јавну сферу нарочито прогања баук “бивше државе” чије одавно преминуле пипке наоколо злобно шире сви од Алена Исламовића до, сачувај Боже, омладине града Вуковара. Но, када не лију крокодилске сузе они чија идеологија држи државу у шаци посљедње 33 године, лију сузе сви други. Хрватска је, рекло би се, у сталној кризи. У томе је она поновно правило, а не изузетак, ако гледамо наш кутак планете. Од жалопојки над ХДЗ-ом, њиховим никад престајућим али и никад поразним аферама, опћих мука с “корупцијом”, до младих који одлазе трбухом за крухом, тридесет плус година државности је, изгледа, донијело само проблеме.
Додуше, док о симптомима слушамо често (и најчешће апстрактно), дијагнозе добивамо ријетко. Осим ако се не ради, поновно, о кривљењу “бивше државе”. Та дијагностика дјелује апсурдно сваком с имало разумијевања како политичких и економских, тако и повијесних процеса. Замислите, рецимо, ситуацију у којој Тито 1978. године за проблеме у држави (а било их је доста) крене кривити Краљевину Југославију? СФРЈ је у том тренутку таман била “стара” колико и Хрватска данас. Ако ништа друго, могао је кривити Краљевину за југославенски вањски дуг (прије 1941. године други највиши у Еуропи након Грчке), да илустрирамо и једним конкретним данас изразито популарним примјером из жанра тражења кривца у држави чије се име не изговара.
Југославија свакако лежи у коријену проблема сувремене Хрватске, мада се ријетко, или скоро никад, поставља питање: је ли коријен, или барем знатан дио, проблема био сам чин изласка из федерације и, још важније, рестаурација капитализма? Једнако ријетко се поставља питање што уопће значи имати “независну” државу у капиталистичком систему, је ли тако нешто могуће, и је ли тако нешто добра ствар само по себи.
Зависност
Питање економске зависности сигурно је у топ пет најбитнијих питања која се у јавним просторима држава бивше Југославије ријетко спомињу. Додуше, ствар је поприлично очигледна, а и врло једноставна: 157 од 200 најјачих економских ентитета на планети нису државе него приватне компаније. Узевши у обзир да се ради о подацима од прије пандемије, може се претпоставити да је однос у корист корпорација само порастао. То само по себи повлачи питање колики маневарски простор имају државе попут Хрватске за вођење било какве независне политике. Грчка је на својој кожи сасвим недавно искусила немогућност провођења независне економске политике. Много јача и богатија Француска је кроз то прошла још 1981. године, када социјалдемократска влада није успјела зауставити надирање неолиберализма.
Пуповац: Ситуација за Хрватску озбиљна, аждаја национализма долази
Шутња око тог питања је нарочито поражавајућа ако се узме у обзир да је један од пионира изучавања економске зависности глобално био управо један економски повјесничар из Југославије, Сергије Димитријевић. Истражујући економију предратне Краљевине Југославије, Димитријевић је наишао на много одлика које ће и сувременим читатељима бити познате: већина банака Краљевине била је у страном власништву; страни капитал доминирао је у енергетском сектору, као и у екстрактивној индустрији; држава је служила првенствено за извоз јефтиних сировина у богатије државе Западне Еуропе, које су јој онда по високим цијенама продавале готове производе (што је у знанственој литератури сад познато као “проблем неједнаке размјене”).
Каква је данашња ситуација? Што се банака тиче, најпрофитабилније су, редом: Загребачка банка и ПБЗ (филијале талијанских Уникредита и Интесе Санпаоло), затим аустријска Ерсте банка, мађарски ОТП те на крају Raiffeisen Банк Аустриа, чију матицу није тешко одгонетнути из имена. Топ 5 је за длаку измакнуо (већински, не потпуно!) државној ХПБ, али треба имати на уму и то да је иста недавно абсорбирала сљедницу национализиране Сбербанке.
ИНА је у социјалистичком периоду била неприкосновени број 1 у Хрватској, тада у друштвеном власништву. У интервјуу из 2006. Петар Флековић, некадашњи предсједник Извршног вијећа Сабора СР Хрватске (1978-1982) те потом предсједник Пословног одбора ИНА-е до 1990. године, навео је како се осјећао утјецајнијим на челу ИНА-е него као тадашњи еквивалент премијера Хрватске. Враћајући нас у данашњицу, за ИНА-у као дионичко друштво с мјешовитим удјелом и још увијек највећој добити у Хрватској, Стево Ђурашковић износи како је иста сведена на продајну филијалу МОЛ-а, док је суштински посао и развој изнесен у Мађарску.
Међу двадесет најпрофитабилнијих твртки у РХ влада поприлично шаренило. Од подузећа с мјешовитим власништвом у којима је РХ мањински власник (попут ИНА-е, Подравке и једног дијела Кончара), преко већински државног ЈАНАФ-а до потпуно државног ХЕП Електра д.о.о. Ипак, оно што им је заједничко готово свима је да нису настали приватном иницијативом, већ приватизацијом друштвене својине. Ријетку биљку налазимо међу Плодинама, 11. најпрофитабилнијој компанији у РХ, која је од оснутка па до сада у потпуности у приватном домаћем власништву.
Како год било, Хрватски вањскотрговински баланс је дефицитаран скоро константно од стјецања “независности”. Дакле Хрватска увијек више увози него што извози, а тај дефицит се обично мјери у милијардама долара, што је један од најсигурнијих показатеља економске зависности једне државе.
Партитокрација
Но, неки ће се запитати, сигурно није цијела ствар у економској зависности? На крају крајева, Хрватска је партитокрација којом управља ХДЗ, а ХДЗ је, по ријечима центристичке политичарке Сандре Бенчић, “прекопирао модел бивше партије из бивше државе”. Не бјеже ли млади у Ирску и Њемачку због мањка прилика, директно узрокованог моделом ХДЗ-а, преузетом од “тоталитарног” Савеза комуниста? Не баш. Партитокрација на еуропској периферији није погрешка, него стандард, много старији и од Савеза комуниста Југославије и од ХДЗ-а.
У Краљевини Угарској, у чијем саставу је била и Хрватска, на власти је, без престанка, од првих пост-револуционарних избора 1861. године па све до 1906. године била (под различитим именима) Либерална партија Ференца Деáка, која ни једном није изгубила изборе. Када је до њеног пораза напокон дошло, био је то шок који је потпуно прегруписао мађарски политички живот. Но, већ 1910. године њено мјесто заузет ће Национална партија рада, која ће структурно играти исту улогу, а њени кадрови бит ће основа Партије Јединство, која ће владати државом кроз скоро цијелу Хортхyјеву еру, од 1922. до 1944. године. Континуитет партијске државе разбит ће само у коначници неуспјешна комунистичка револуција у Мађарској 1919. године, а потом и она успјешна, након 1945.
Слично је било и у другим државама Балкана и Средње Еуропе. Национална либерална партија је, са мањим прекидима, владала Румуњском од 1876. до 1937. године. Пашићеви радикали бит ће мање-више стално на власти у Краљевини Србији/СХС/Југославији, некад под малко измијењеним брендом, од 1883. до 1941. године. Народна странка у Хрватској бит ће “мађаронска” и презрена, али ће остати на власти кроз највећи дио Аустро-Угарске владавине, управо због симбиотичке везе са Либералном партијом у Будимпешти. Како је дошло до таквог, практично универзалног, феномена у овом дијелу Европе?
Како је показао амерички социолог мађарског подријетла, Енру, узроци, поновно, леже у зависности и неједнаком развоју капитализма. Ствар је поприлично једноставна. Рецимо да сте припадник малог слоја становништва који се око 1860. године у Мађарској или Хрватској може назвати грађанском класом. Имате нешто почетног капитала (сигурно сте потомак осиромашеног ситног племства а не сељачке већине) и желите отворити творницу опеке. У фантазији “слободног тржишта” имали бисте све предуслове за успјех. Но, у вашем је граду исте године творницу опеке отворила француска компанија, која у грађевинској индустрији послује већ 150 година. У таквој ситуацији, ситни капитал фантазмагоричних малих и средњих подузећа једноставно није и не може бити компетитиван на тржишту. Вама, као образованом припаднику грађанске класе у настајању, остаје само један пут: везат ћете свој приватни бизнис за државу, као једину институцију довољно велику и јаку да се одупре монополистичким тенденцијама капитала из развијенијих капиталистичких земаља. Тиме, наравно, стварате оно што се данас назива “партитокрација”. Модел се одозго шири на доље и ускоро чланство у Странци са великим С постаје нужни увјет за запошљавање у било којем мањем провинцијском мјесту.
Принцип је у бити остао исти до дан-данас. Економско “сустизање” богатијих земаља, са вишестољетним континуитетом акумулације капитала, остаје недостижан циљ у суставу који, док развија просперитет, истовремено активно потиче неједнакост, како међу појединцима, тако и међу државама, или чак регионима унутар исте државе, јер је потреба за вертикалном интеграцијом Загреба, као популацијског и економског центра, у глобални капиталистички систем, много већа него потреба за интеграцијом Слуња или Илока.
Корупција
Сасвим је јасно и како из таквог сустава настаје корупција, с обзиром да је већ у цијелости изграђен на кориштењу особних веза формализираних кроз политичке структуре моћи. Но, постоји и даљња илузија о томе како управо ту улијеће страни капитал као спасилац, јер он, који оперира у “слободним” и “легалним” условима страног тржишта, економски развијенијег, а онда, претпоставља се, и морално супериорнијег. Како је портал Пословни.хр недавно ламентирао, одсуство страних инвестиција значи “бирокрацију, правну несигурност и спорне процедуре”. Дакле, да би се поштивао закон, неопходно је да у државу дођу страни капиталисти који ће свој посао водити “поштеније” него домаћи капиталисти.
Слободан Шоја: Невидљива и небитна Хрватска тренира строгоћу
На страну очити проблем да се корупција мјери перцепцијом јер је тешко квантитативно измјерити такав феномен, мит о “добрим” страним инвеститорима почива на неколико једноставно неточних претпоставки. Прва је свакако тобожње одсуство корупције у “западним” земљама, што показују код нас намјерно или случајно занемаривани скандали попут њемачке “Афере маске” из 2021. године. Друга претпоставка је да страни инвеститори долазе у периферне државе да би закон поштивали, а не зато што је на периферији закон још лакше искривити него у државама капиталистичког центра. Ово одлично показује и актуална афера са Рио Тинтом у Србији, гдје једна тобоже угледна аустралско-британска компанија планира, уз помоћ владајуће странке, уништити екосистем и залихе пијаће воде ради властитог профита, а у процесу не преза ни од пријетњи смрћу активистима и знанственицима који се њиховим економским плановима противе. Трећа претпоставка је сам мит о слободном тржишту. Као што је показала економистица Дороти Бохле, процес еуропских интеграција био је заснован на тржишној либерализацији искључиво оних индустрија у којима је западноеуропски капитал имао компетитивну предност. Гране господарства у којима су превагу могле однијети источноеуропске компаније – попут индустрија челика, текстила, кемикалија и пољопривреде – нашле су се под строгом контролом западноеуропских држава с циљем њиховог систематског уништења да би се осигурала експанзија етаблираних компанија са Запада.
Поврх свега, “проблем” с корупцијом је њена перцепција као моралне мане, а не економског факта капиталистичког сустава. Управо је због тога корупција постала толико битан празни означитељ у политичким кампањама. Сви су “против корупције”, наравно. Нитко није “за корупцију” (мада би отворено про-корупцијска партија несумњиво представљала епохално освјежење у досадном јавном простору странака с идентичним економским програмом). Но, нитко тко је “против” корупције се не бави њеним структуралним узроцима, а неријетко изостаје чак и најобичније бављење посљедицама.
Корупција као таква, а нарочито спрега домаће корупције са страним капиталом, такођер има дубоке повијесне коријене. Да узмемо само један добро истражени примјер, обитељ Thurn und Tahis (од 16. стољећа па до дан-данас једна од најбогатијих обитељи у Њемачкој) избјегла је национализацију својег земљишта у Краљевини СХС, гдје је била највећи власник шума, тако што су једноставно подмитили политичаре у Краљевини, који су онда смислили изговор да је Принц Алберт држављанин Аустрије, а не Њемачке, и тиме изузет од национализације својег велепосједа. У богаћењу страног капитала на експлоатацији периферних држава кључну улогу обично играју локални подузетници или политичари, који се називају компрадорима или компрадорском буржоазијом (сјетите се, на примјер, улоге Санадера у продаји ИНА-е мађарском МОЛ-у, или горе поменуте улоге СНС-а у гурању Рио Тинтовог пројекта Јадар). Оно што се назива “националним интересом”, попут чланства у ЕУ и НАТО, заправо је интерес домаћих политичара и подузетника који помажу и одржавају структуре политичке и економске зависности. Није онда нимало чудно да, осим рада у страним фирмама, ситносопственичком туризму, или државног посла преко чланства у ХДЗ-у, држављанима Хрватске данас преостаје мало других опција осим емиграције.
Демографски крах
Фрањо Туђман је на И. Опћем сабору ХДЗ-а 24. вељаче 1990. изјавио како “једна од најпречих задаћа пред којима стоји хрватско друштво јест заустављање демографског назадовања”. У духу овога текста, изузев “неповољне друштвене климе” као нејасног и идеалистичког концепта, као и “пада морала”, он истиче и стварне проблеме попут несигурности запошљавања и осигурања стана, мада их оставља недореченима, како што се тиче дијагнозе, тако и што се тиче лијека, уз свој карактеристичан “итд.”. Лијек за демографски крах, или како га је покојни Туђман назвао (или је тада једноставно био примјеренији такав назив), назадовање, налази у “мјерама које ће поспјешивати наталитет”, мада опет не наводи јасно које су то мјере.
Темељем успоредбе броја становника Републике Хрватске може се видјети да (не)зависност коинцидира с управо супротном појавом, те да становиштво СР Хрватске константно расте у односу на године прије Другог свјетског рата, чак и на првом послијератном попису. Сви остали пописи становништва приказују константан пораст становништва, изузев стагнације (с још увијек благо позитивном бројком прираста) 1991, док управо “независни” пописи биљеже пад становништва, с врхунцем (или дном) пада испод 4 милијуна становника на посљедњем попису из 2021. године.
Ипак, када се погледа посљедње податке Државног завода за статистику за претходну, може се примијетити да је назадовање вишеструко. Осим одласка протјераних Срба или прогнаних Хрвата који су срећу потражили у трећим земљама, још веће посљедице је оставила економска емиграција. Тако 2001. биљежимо смањење становништва за нешто мање од 300 000 људи. Док попис из 2011. не показује велику разлику у односу на онај који му је претходио, посљедњи попис биљежи готово пола милијуна становника мање у односу на посљедњи “предунијски” попис.
Прокламиране политике репопулације често заборављају врло важна питања, попут онога како имати дјецу ако имамо међу највишим стопама старости одласка од родитељског дома у ЕУ, односно високе цијене станарине, као и изостанак опћенитог економског благостања. Премда се све више прича о економским проблемима као узроку демографског краха (иако углавном апстрактно и понекад са закључцима попут онога да треба смањити порез на доходак па ћемо имати веће плаће и живјети боље), практички се не прича о рак-рани економске транзиције – ерозији здравствене услуге.
Вјеројатно највећи табу демографског краха источноеуропских постсоцијалистичких земаља је драматичан пораст стопе морталитета, односно годишњег броја умрлих на тисућу становника. Становништво не опада само због емиграције и ниског прираштаја, него и зато што капитализам дословно убија људе кроз приватизацију здравства и сиромаштво. Cambridge Journal of Economics тврди, позивајући се на угледни медицински часопис Ланцет, да је бар 7 милијуна људи умрло у Источној Еуропи деведесетих од посљедица приватизације, односно да је приватизација успјела бити смртоноснија чак и од Стаљинове озлоглашене колективизације тридесетих година прошлог стољећа.
У 2022. години, стопа морталитета у Хрватској износила је 14,8. Стопа морталитета на разини цијеле Југославије посљедњи пут била је толико висока 1940. године, када је износила 15, а у социјалистичкој Југославији изнад 10 је била само у првом поратном десетљећу (иначе је стандард био од 8 до 10), док се у самој СР Хрватској од шездесетих на даље углавном вртила око 10. Имајући на уму дакако и просјечну старост становништва и његово константно старење, остаје неупитно да је умирање од лако изљечивих болести епидемија о којој се не говори, нарочито док здравствене услуге постају све недоступније онима слабијег имовинског статуса.
Тако, рецимо, умировљеници морају имати мировину мању од мјесечних примања која представљају границу сиромаштва како би остварили право на бесплатно допунско здравствено осигурање. Имајући на уму да је управо то популација с најнижим примањима, то значи да су изложени трошку допунског осигурања или још већег трошка здравствене услуге, док се услуге и лијекови и уз допунско здравствено осигурање знају доплаћивати незанемаривим свотама. Истовремено се вријеме чекања на преглед често мјери великим бројем мјесеци па ћете тако за магнетску резонанцу, ултразвук доплер артерија и вена или ултразвук дојке чекати близу године дана. Наравно, ако немате новца. Ако имате, чекате до првог слободног термина у приватној поликлиници. У пракси, наравно, ово све значи све недоступнију здравствену услугу.
Можда је “независност” прецијењена?
За неких десетак година, Република Хрватска ће, ако је у томе не зауставе неки озбиљнији глобални политички потреси, постојати колико је постојала и сама социјалистичка Југославија. Бит ће занимљиво видјети како се (и даље) носи с ендемским проблемима и гдје ће се налазити. Једино на што можемо рачунати с одређеном сигурношћу јесте да ће за актуалне проблеме највјеројатније и даље кривити Југославију.
Као што је у Сабору, док је тамо још постојала лијева опција, понављала Катарина Пеовић, управо је Радничка фронта суверенистичка опција, а не разноразни “суверенисти” којима је идеја суверенитета да се кмечи око застава и пјесама док се државна подузећа уништавају и продају страном капиталу. Анализа Пеовић се опет претјерано ослањала на тражење проблема у једној партији и држави, овога пута ХДЗ на челу “независне” Хрватске, ентитета који је окупиран и чијим би “ослобађањем” након успјешне парламентарне борбе дошло до благостања. Такођер је показана и заробљеност у прошлости, наравно не тобожњом “заглављеношћу у комунизму” коју су јој острашћени медији приписивали, већ предлагањем смањивања већ рестриктивних квота за стране раднике. Овим је Радничка фронта, успркос добрим намјерама, нереално покушавала поништити педесетак година слабљења националне државе благостања те зауставити глобални капитализам, притом се недовољно ограђујући од ксенофобије према гостујућим радницима, а превише ослањајући на идеал могућности остваривања некаквог новог, демократско-социјалистичког суверенитета. Њени либерални критичари свакако нису у криву када пропитују је ли таква контрола радне снаге данас могућа и пожељна, иако ни они, наравно, неће дирнути у критику логике постојања Републике Хрватске као “независне” државе.
Фрањо Туђман, са својом фантазијом “тисућљетног сна”, није био први, него посљедњи предсједник независне Хрватске, државе која је само у оквирима социјалистичке федерације заправо уживала суверенитет и релевантност. Од једног од два главна партнера међународно битне федерације, сведена је на међународно небитан објект глобалних токова. Но, питање које нужно за собом повлачи немогућност остварења тисућљетног сна није питање како заиста постићи национални суверенитет, него је ли он у капитализму уопће могућ, битан и потребан.
Дејан Јовић је, херетично за овдје доминантни примордијални национализам који све своје конструкте сматра природнима и урођенима, истакнуо како хтијење народа за државом није ништа природно нити прирођено, што је и поткријепио одбаченим квебечким и шкотским референдумима. Такођер се опсежно бавио и ставовима у СР Хрватској према независности исте прије интензивирања сукоба руководстава, чега се дотакнуо и коаутор овога текста на овоме порталу, као и дубиозама три референдума проведених током распада СФР Југославије.
На крају се поставља питање, што онда? Не ваља ако макнемо ХДЗ, не можемо постати Шведска, а ни вратити се у прошлост које више нема. Не можемо се не запитати што се заправо жели учинити, каква је то еманципација какву желимо видјети на дјелу, односно који је предувјет за истинску слободу и независност појединца који је остварује кроз слободан и независан колектив? Колико је до те слободе за чекати и како је остварити, аутори текста нажалост немају сажет и лаган одговор, али ако се некада могло заступати социјализам у једној земљи или јаку националну државу благостања као реалне опције, у данашњој глобализираној економији је једино рјешење исписано великим црвеним словима и значи рушење досадашњег поретка те изградње новог на основама бескомпромисног комунистичког интернационализма. Тај одговор не подразумијева негативне слободе либерализма, као ни родну, расну или “трећесвјеташку” еманципацију без интернационализма заснованог на борби радништва. Не подразумијева ни малограђанско згражавање над имиграцијом, нестанком нације или престанком доминације нуклеарне обитељи, што су ионако ствари које капитализам спонтано остварује без нас. Једина политика која води до истинске независности и слободе јесте политика укидања класних разлика, односно комунизам који се не ограничава неправилним цртама на мапама, а чији носитељ морају бити сви они који живе искључиво од свог рада.
Извор: Билтен
