Nakon diplomiranja 1949. Milka Ivić se zaposlila u Institutu za srpski jezik SANU. Profesor Aleksandar Belić je želeo da bude njegov naslednik na Beogradskom univerzitetu, ali to joj nije bilo omogućeno budući da nije bila član vladajuće partije i uz to je bila poreklom iz građanske porodice. Kada je osnovan Filozofski fakultet u Novom Sadu 1954,angažovana je na Katedri za srpskohrvatski jezik zajedno sa suprugom Pavlom Ivićem i tu je predavala do odlaska u penziju 1984. Za redovnog člana SANU izabrana je 1983. Opčinjavala studente Imala je retko „lingvističko oko“, ističe akademik Jasmina Grković- Mejdžor:
„Njenu veliku erudiciju pratili su nesvakidašnja pronicljivost, prirodna bistrina, znatiželja, strast prema istraživanju, te umeće sagledavanja jezika kao odraza kulture. S pravom je slovila za izuzetnog profesora, harizmatičnog govornika, zračila je pritom vedrinom, a njena predavanja posećivali su i studenti koji njene predmete nisu imali u svom studijskom programu.
Nas studente je neprestano opčinjavala pričom o jeziku, osvetljavajući detalje koji su izmicali pažnji, pokazujući kako jezik razotkriva način na koji čovek gradi svoju sliku sveta, šta sve o čoveku možemo saznati gledajući ga kroz jezik, i upućujući nas u to da lingvistika ima smisla samo kao potraga za krajnjim pitanjem: Zašto?“ Nepatvorenu radost traganja i otkrivanja na najbolji način oslikavaju sledeće njene reči: „…u susretu s jezičkom činjenicom nabasam na poneko uzbudljivo ‘zašto’, koje me svu obuzme pa me vodi, nosi, goni ‒ ne da mi mira sve dok se ja, osvajajući i slažući delić po delić saznanja, ne ispnem dovoljno visoko da preda mnom pukne ceo vidik odgovora. Tera me, jednom rečju, nešto da neprestano zavirujem u srž stvari. Pravila jezika leže pohranjena u mraku podsvesti, a ja se trudim da ih izgonim iz tame na videlo svesti….“
Radoslov Milke Ivić
Akademik Miro Vuksanović oslikao je ljudski portret unuke začetnika srpske moderne poezije: „Milke Ivić rodoslov, koji bismo mogli da čitamo i kao radoslov, ide s odmaknutog stožerskog i pavinopoljskog prevoja, iz joksimovićke kamenom zidane presukače gde je peške izlazila, više crkve u kojoj su njeni askurđeli u desetak pasova služili jutrenja, turali u mali krst, blagosiljali, potom od zlatiborskih zakosa i vijugavih jazova, ispod crnogorica od kojih je volela da ima prostran krevet i pleteni sa Sirogojna prekrivač na njemu, potom od imućne građanske familije, beogradske, dvorske, doministarske, od Vračara gde je jutrom išla u zavičaj, onamo gde je 1923. rođena, gde je staračkom radoznalošću zagledala fasade, balkone, dovratnike i ukrase na potkrovnim graničnicima, gde je merila probrano zrnevlje kao što je na gusto rešeto prosejavala reči, odatle dotle, ovako ovlaš nagovešteno, rasla je biografija, svakodnevna, Milke Ivić”.
Podseća Vuksanović i na onu drugu biografiju, zbog koje ćemo Milku Ivić slaviti i koja počinje slučajnim dolaskom, brucoškim, na čas Aleksandra Belića, pa redom: u primernom studiranju i naučnim počecima, u novosadskoj univerzitetskoj karijeri bez premca, u poslovima na središnim projektima od značaja za srpskohrvatski, za srpski jezik, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u nekolikim akademijama još, s Jakobsonom i njemu bliskima po naučnim radnjama, u knjigama koje su prevedene na desetinu jezika, u studijama…. Maternja reč kao retka ruda
„Svuda Milka Ivić dosledno, uporno, u poslednjim godinama sa željom da se ništa oko nje ne pomera, da svaka stvar bude na svom mestu kao i njena rečenica, uvek zanesena odvojenim temama, uzdizala je svoju naučnu biografiju od zalutalog brucoša do akademika na glasu, ugledu i uticaju. Sve se to moglo naslutiti u treperavoj sreći Milke Ivić dok uzima maternju reč, kao komadić retke rude, kao dragocenu tvar, kao školjku, kao tajnu, dok maternju reč otvara, pažljivo osmatra, naučno, a poredbeno s drugim jezicima, dok pritom zamatra što ranije nije viđeno i dok nas takvim pronalascima i svojim knjigama gotovo sićušnog formata daruje kao što nije učinio niti jedan srpski lingvista dosad”. Biblioteka SANU je počela sa radom 14. juna 1842. Usvojim fondovima, koji se stalno obogaćuju, ima oko 1.500.000 publikacija iz svih oblasti nauke i umetnosti, zbirku starih i retkih knjiga – spomenika kulture, 40 posebnih biblioteka, legata članova Akademije, fototeku sa oko 10.000 portretnih i grupnih fotografija članova Društva srpske slovesnosti, Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije, Srpske akademije nauka i Srpske akademije nauka i umetnosti.
Marija Jakovljević
Izvor: Sputnjik
