У дугом низу старих кућа, у једној од најстаријих улица у Беранама, коначно је обиљежена родна кућа знаменитог доктора Нике Лабовића, постављањем мермерне плоче са његовим ликом и неколико скромних ријечи.
“Родна кућа примаријуса др Нике Лабовића”, пише на црном мермеру златним словима, уз уклесану фигуру са једне од ријетких Никих фотографија.
Овај мали и наизглед скормни потез, заправо предстаља велико дјело једног од потомака Нике, Подгоричанина Војкана Лабовића.
“Мој једини мотив је био да се овом таблом означи кућа у којој је рођен доктор Ника. Осим што је најстарија, ово је једна од напрометнијих улица у граду, и ред је да сви који овуда пролазе, знају колико је кућа знаменита. Посебно ми је стало да то сазна што више младих људи”, казао је Лабовић за Портал РТЦГ.
Овај Подгоричанин беранског поријекла имао је првобитно идеју да кућа у улици старих платана буде поклоњена граду, као задужбина Нике Лабовића, али су се томе успротивили већи дио насљедника, којих се појавило преко тридесет.
“Потрудићу се ја да буде још стотину насљедника са стране Никине мајке, тако да кућа никада неће моћи да се прода. Оно што још могу да урадим, и што ћу урадити је да промијеним кров и мало уредим фасаду. И залагаћу се док сам жив да кућа остане задужбина и да се поклони граду, да се претвори у музеј доктора Нике”, каже Војкан.
За старије генерације, Војкан је већ доста учинио да се сачува сјећање на његовог дједа.
Познато је да је Војкан урадио монографију под називом “Човјек слободе, знања и хуманости, примаријус др Ника Лабовић”, која је прошле године изашла из штампе и промовисана у Беранама и Подгорици.
“Ову мермерну плочу сам поставио због младих људи, Ништа ја не желим, осим да се кућа сачува од даљег пропадања”, прича Војкан.
Он подсјећа да су у кући сачувани сви документи и чињенице из живота доктора Нике Лабовића, чије име данас носи Дом здравља у Беранама.
Кућу је изградио је Никин отац Петар, који је са супругом Станом, имао поред Нике још двоје дјеце, старијег сина Николу, дипломираног правника, и млађу сестру Дару, коју је Други свјетски рат прекинуо у студирању.
“Ника се послије студија вратио у Црну Гору и први посао добио на Цетињу. Почетком рата вратио се у Беране. Његов отац је био предсједник првог Одбора народног ослобођења, а Ника члан медицинске секције тог Одбора, која је била задужена да организује медицинску службу у слободној Црној Гори. Међутим, убрзо је неко и њега, као брата и стестру прошпијао да су припадници тадашњег напредног омладинског покрета и Италијански окупатори су их сво троје послали у албанске логоре” ,прича Војкан.
Петрова дјеца су тамо провела три године, све до капитулације Италије, и потом су враћени у Црну Гору.
„Никола је наставио борбу у партизанима, али је заробљен и стријељан на Капином Пољу у Никшићу, док су Ника и Дара остали у Беранама и поживјели дуго послије Другог свјетског рата”, каже Војкан.
Остале су историјске чињеница да је доктор Ника Лабовић након рата започео са организацијом здравствене службе у Беранама и да је уз неке друге знамаените личности, био зачетник хирургије у Беранама.
Доктор Ника је за многе суграђане старије доби до данас остао синоним љекара и хуманисте.
Нажалост, само двије године послије очеве смрти, 1970. године, Нику је покосио срчани удар.
У великој и пространој кући, у преко двјеста квадрата, остала је да самује Дара Лабовић.
Она је службовала у Општини Беране, и у дубокој старости преминула 2002. године. Од тада је ова кућа празна и препуштена зубу времена.
Живот је тако намјестио да нико од Петрове дјеце није имао директног потомка. И зато сада има преко тридесет насљедника њихове куће, а могло би их бити и стотину педесет.
„Шта год други мислили, до краја живота противићу се продаји куће. Монографијом и таблом на кући макар мало сам се одужио свом знаменитом претку. Да сачувам од заборава његов лик и дјело”, закључио је Војкан.
Табла од црног мермера на родној кући примаријуса Нике Лабовића врло брзо би могла бити и званично откривена.
Извор: Туфик Софтић/rtcg.me
