„Оксфордска историја ислама“ – Kњига која разбија многе предрасуде
25. септембра, 2023.
Ђорђа Мелони више не грми против ЕУ
25. септембра, 2023.У подземним дубинама гранитне зграде на ободу главног града Исланда, Рејкјавика, робот полако и методички меша охлађену крв десетине хиљада људи из читавог света
Дубоко у овој бетонској комори, одиграва се добро уигран процес.
Из узорака крви се извлачи ДНК и потом убацује у машине за секвенцирање.
Оне полако састављају јединствене линије хемијских база које чине основу идентитета сваког појединца.
Касније алгоритми вештачке интелигенције повезују тај генетски код или геном са детаљним информацијама које се чувају у биобанкама о њиховом животу – њиховој исхрани, карактеру, односима, хобијима, болестима којима су на крају подлегли – и тражи везе које би научници могли сматрати статистички важним.
Ова бетонска комора у власништву је исландске компаније по имену Декод генетикс (deCODE genetics), која је секвенцирала више целих генома него било која друга установа на свету – више од 400.000 и неће стати на томе.
Путем овог процеса, она је дала велики допринос разумевању наслеђеног ризика од Алцхајмерове болести, шизофреније, болести коронарне артерије, различитих облика рака и многих других хроничних болести.
Али је и подстакла друге да користе исти процес како би зашли дубље у људску психу и пронашли везе између генома и наших личности, избора хране, па чак и способности да одржимо везе.
Ове врсте студија почињу да се баве нечим интимнијим од просте потраге за новим лековима, откривајући уместо тога нове везе између генетског кода и наших животних избора.
То је код многих научника изнедрило питање до које мере је понашање производ властите воље и колико је просто предодређено нашом урођеном биологијом?
„Кад нас погледате као врсту, почели смо да постојимо на основу информација које се крију у нашем геному, а потом њихове интеракције са окружењем“, каже Кари Стефансон.
Он је исландски научник који је основао Декод генетикс 1996. године са првобитном намером коришћења јединственог исландског крајолика за боље разумевање уобичајених болести.
Ова земља има мали број становника који су током векова били релативно изоловани, што је довело до тога да има много мање генетских варијација него у другим земљама.
То заузврат значи да има мање позадинске буке која отежава ствари, олакшавајући научницима да идентификују значајне варијанте гена.
Делом неуролог, делом филозоф, седамдесеттрогодишњи Стефансон постао је све уверенији да сложени коктел ДНК који наслеђујемо од родитеља, заједно са око 70 спонтаних генетских мутација које стичемо пуким случајем, подсвесно диктира наше понашање у много већој мери него што можемо да замислимо.
Можда тога нисмо свесни, али изгледа да би многи рутински аспекти наших свакодневних живота могли бити делом мотивисани нашим геномом.
Суптилне генетске модификације у нашим рецепторима за укус помажу у одређивању да ли више волимо да пијемо кафу или чај.
Испоставља се да су љубитељи кафе мање осетљиви на горчину кофеина, док љубитељи чаја не осећају толико интензивно друге типове горких хемикалија.
Генетика такође игра улогу и кад су у питању наше склоности према различитим активностима.
На најпростијем нивоу, она управља тиме колико уживате у вежбању и да ли више волите усамљеније облике физичких активности као што су трчање или такмичење са другима у склопу тимских спортова.
Али наша ДНК такође може да нас усмери ка конкретнијим активностима у наше слободне време.
Пре петнаест година, анкета спроведена на 2.000 одраслих Британаца прва је указала на то да би могло да постоји нешто као што је ген за хоби.
Просто упоређивање нечијег породичног стабла и омиљених разбибрига његових предака сугерисало је снажну склоност ка одређеним типовима активности.
Учесници у анкети често су били изненађени кад су открили да заправо потичу из дуге лозе баштована аматера, сакупљача маркица или мајстора за прављење торти.
У наредној деценији, многи људи из читавог света позивали су се на ову студију након што су открили да им је омиљена разбибрига њихових родитеља или бака и дека одједном постала необјашњиво привлачна у одраслом добу.
„Никад нисам исказивао интересовање за баштованство, чак и кад ме је моја мама вукла са собом у заједничку башту као дете“, написао је Мајкл Воронко, агент за осигурање из Отаве, у Канади, на Медијум блогу,
„Нису ме занимали хибридни парадајзи, узгајање паприка, и тако даље, али кад ми се указала прилика као одраслом, пробудило се нешто дубоко у мени и ја сам се томе предао.“
Студије масовног генетског секвенцирања сада су почеле да објашњавају због чега.
Стефансон описује како су научници из Декода чак пронашли једну конкретну варијанту гена која одређује да ли ће вам се допасти укрштене речи.
„Знамо да ћете, ако га поседујете, волети да решавате укрштенице, али нема утицај на то да ли сте добри у томе или не“, смеје се он.
Исто важи и за сложени механизам како наши гени диктирају животне путеве које следимо.
Од Бостона до Шенжена, разни технолошки стартапови годинама су тражили такозване гене за таленат, односно генетске варијанте које би могле да пренесу урођену природну снагу или јединствене језичке способности, омогућивши некоме да буде усмерен ка областима у којима има највише тога да понуди.
Али учинити то није тако просто као што би могло да изгледа.
Генетичари из Института Макс Планк у Лајпцигу, у Немачкој, недавно су покушали да пронађу везе између гена по имену РОБО1, који контролише развој сиве масе у делу мозга задуженом за бројеве, и дететових математичких способности.
Али за сада изгледа да је код свих талената, било да су то операције са бројевима, музичке способности или спортска спретност, генетика само релативно мали део једначине.
Уместо тога, као што је Стефансон открио са укрштеницама, чини се да наши гени само утичу на наше природне склоности ка обављању одређених активности.
Оно што истински диктира да ли имамо способност за њих јесу други фактори.
На пример, да ли од малих ногу имамо прилику да слушамо часове нечега или будемо упознати са нечим, као и наша властита спремност да вежбамо, усавршавамо се и истрајемо у томе.
Ово потоње указује на то где би генетика могла да врши највећи утицај на наше животне путеве, а то су наше карактерне особине.
Према Данијели Дик, професорки психијатрије на Универзитету Ратгерс у Њу Џерсију и ауторки књиге Дечји код, већина димензија личности као што су колико смо екстровертни или интровертни, савесни, срдачни, импулсивни и можда чак креативни, имају неку врсту генетске компоненте.
„Ово одражава чињеницу да наши гени утичу на начин на који нам се формира мозак, што утиче на то како размишљамо и какве су нам интеракције са светом.
„Неки људи који имају мозак склонији тражењу узбудљивих и нових искустава, вероватније је да предузимају ризике или да их привлаче непосредније награде“, каже Дик.
У свим тим карактеристикама могу да се крију одређене предности.
Предузетници, директори, војни пилоти и људи који се баве екстремним спортовима имају природну склоност ка ризиковању.
Али поседовање те генетске позадине може да има и одређену цену.
Они који воле да ризикују склонији су обољевању од зависности.
Стефансонов рад је показао да одређени проценат људи са генетиком која би иначе охрабрила креативно размишљање заправо оболи од шизофреније.
Природно импулсивни људи могли би да буду бољи доносиоци одлука и спремни да приграбе прилике које би иначе прошле мимо њих, али могу да буду подложни проблемима са коцком, напуштању школе или добијању отказа.
Скорашња студија, у којој је Дик једна од ауторки, користила је податке око 1,5 милиона појединаца да би идентификовала генетске варијанте повезане са импулсивношћу.
Она је открила да су импулсивни људи склони да као деца стекну хиперкинетички поремећај (АДХД) или да пропуше или почну да узимају наркотике у адолесценцији и одраслом добу, а да касније развију сродна стања као што су гојазност и рак плућа.
„Упркос свему томе, једнако је очигледно да ДНК није ваша судбина.
„Наши гени утичу на наше наклоности, које опет утичу на наше природне склоности, али то не значи да ће људи који их поседују увек имати проблеме“, каже Дик.
Окружење у ком живимо игра огромну улогу у одређивању да ли ћемо искористити наше генетске склоности или нећемо.
Стефансон каже да ће људи са генетским варијантама у мозгу због којих се муче са инхибицијом бити склонији да се преједају ако раде близу ресторана брзе хране и да ће се мучити да се одвикну од пушења ако постану зависни.
Али, истовремено, постоје докази да стабилан породични живот, љубавне везе и пријатељства, или чак редовно вежбање, могу да им помогну да живе продуктивним животом.
Сесилија Флорес, професорка психијатрије са Универзитета Мекгил у Канади, каже да су, ипак, појединци са највећим ризиком и они који имају највише користи од здравог окружења.
„Позитивно окружење може да ублажи генетску подложност и да је чак преокрене“, наводи Флорес.
Али то не помаже само да се објасни веза између личности и образаца зависничког понашања.
Социјални научници сада откривају да проучавање ове врсте интеракције између гена и окружења помаже да се објасни зашто су неки људи способнији да одрже дугорочне везе од других.
Генетика љубави
Пре четири године, социолози из Школе јавног здравља на Јејлу, упустили су се у студију спроведену на 178 брачних парова, који су варирали од 37 до 90 година старости.
Сваки партнер био је замољен да одговори на низ питања у вези са њиховом срећом и осећајем сигурности у вези, као и да обезбеди узорак пљувачке који ће бити искоришћен за анализу одређених гена.
Научници знају одавно да генетика игра извесну улогу у одређивању избора пријатеља, па чак и љубавних партнера.
У оба случаја, склони смо да стварамо везе са људима који имају одређене физичке сличности са нама.
„Обично склапамо друштвене односе са појединцима који су генетски сличнији нама“, каже Ендрју Дјуан, генетски епидемиолог са Јејла.
„Изгледа да гени који контролишу те особине имају известан утицај на то кога ћемо одабрати да са њим изградимо пријатељство.“
Испоставља се да гени такође играју значајну улогу и у нашој способности да одржимо стабилну срећну везу која траје годинама и деценијама.
Претходна истраживања показала су да су деца разведених родитеља склонија да се и сама разведу, док је студија са Јејла истраживала улогу хормона по имену окситоцин који покреће везивање и чини да партнери осећају већу блискост.
Она је показала да кад најмање један партнер у браку има одређену генетску варијанту која појачава активност окситоцина и чини да мозак буде подложнији његовим предностима, тај је партнер био мање склон исказивању психолошких симптома познатих као анксиозно везивање, и пар је био срећнији у вези.
Анксиозно везивање је посебан тип несигурности у вези који настаје на основу пређашњих искустава са блиским члановима породице и претходним партнерима.
Оно за последицу има лоше мишљење о себи, велику осетљивост на одбијање и понашање које непрестано тражи одобравање других.
„То показује да наслеђене генетске варијанте могу да допринесу нашој срећи у везама.
„Наша генетика није једина која диктира нашу способност формирања дугорочне везе, али је једна од доприносећих фактора који би могао да нас погура у једном или другом правцу, ка њима или од њих“, каже Дјуан.
ALAMY//Наша генетика управља тиме колико уживате у вежбању и да ли више волите усамљеније облике физичких активности као што су трчање
Психијатри, специјалисти за развој деце и стручњаци за гојазност сада желе да искористе све већу количину генетских информација за обликовање политике јавног здравља и давање практичних савета људима.
Никола Пирасту, експерт за биостатистику на истраживачком институту Хјуман технопол у Италији, открио је да генетске варијанте у преференцијама хране могу да пребаце наш укус са воћа и поврћа на високо калоричну масну храну.
Због тога што се тако много ових варијанти налази у мозгу, он сматра да гојазност треба све више да се лечи лековима као болест уместо интервенцијама путем дијета.
„Мршављење је изузетно тешко и не ради се само о снази воље.
„Ако сте ви стално гладни, наравно да желите да једете. Зато лекови који делују на ово жудњу за храном свакако могу да помогну.
„Наравно, можете то да радите и дијетама, али држање дијете је нека врста пуног радног времена, а многи људи нису способни за то“, каже он.
Са сталним опадањем цене генетског секвенцирања, могуће је да ће се оно користити у будућности за преглед деце или адолесцената који исказују знакове зависничког понашања.
„Ја се надам да ће се са већим разумевањем да су проблеми као што су зависност или дечје понашање често повезани са лутријом у вези са генима које неко наследи, смањити и стигма.
„Уочавањем појединаца који су ризични раније током њиховог развоја, можемо да им помогнемо да остваре њихов пун потенцијал“, каже Дик.
Дик верује да ако појединац и његова породица знају да је неко склон зависничком или ризичном понашању, то може да им помогне знају да треба да избегавају таква окружења.
Али она каже да и друштво има да одигра улогу.
„Многи од нас који се баве зависношћу, посебно су забринути због нових закона у САД који омогућују лак приступ канабису и онлајн коцкању.
„Разлог томе је што знамо да су окружења која промовишу повећану доступност и прихватање оваквих понашања повезана са већом стопом проблема“, каже она.
Али ми смо још увек тек на почетку разумевања како тачно наши гени диктирају шта радимо и коју улогу играју у нашим изборима.
У протекле две деценије, Стефансон и други полако су разоткривали многе од тих веза, али и даље постоје многобројна основна питања која тек треба да добију одговоре.
Стефансон наводи да је једно од великих питања то да ли можете да наследите мисао, односно да ли се начин на који размишљамо преноси са мајке и оца.
„Један од проблема са доказивањем овога јесте што немамо добру дефиницију шта је тачно мисао.
„А опет, ако сагледамо нашу врсту, могли бисмо да кажемо да смо прилично одређени властитим мислима и емоцијама.
„Али ми 2023. године нисмо успели чак ни да дефинишемо једну од главних особина која нас издваја од других врста“, каже Стефансон.
Извор: bbc
