Мој комишја и имењак, старина од ко зна колико година, скоро никада не излази из куће. Заправо, сигуран сам да ћу га видјети једино с прољећа, у вријеме када је трава дозрела за косидбу. Тада он излази насмијан, прича сам са собом, или ко зна с ким, те, сасвим изломљен од изшијаса, хода буквално на кољенима, косећи траву, полако, вјешто, без знакова умора, као да обавља најлакши посао на свијету.
– Јеси ли уморан Милорад?
– Нијесам пријатељу. Мене једино умара поглед на свијет.
Доиста, почињем да разумијевам Милорада. Све сам сигурнији да то он разговара са травкама и птицама, а никако сам са собом. Сигуран сам да евоцира слике које су и у мом сјећању живе.
Читавог љета у насељу се нешто радило, а све у ритму мобе. Ко не зна, да појасним. Мобе су се сазивале ради узајамне помоћи при обављању обимнијих пољопривредних и домаћинских послова. Прво се опосли обавеза за једног домаћина, па за другог, трећег и тако редом. Обим послова био је такав да би се један домаћин са члановима своје породице, како се говорило тада, о црном јаду забавио а не би сам могао да опосли све што је потребно. Но, удружени домаћани, још уз пјесму и смијех, све послове уредно су завршавали.
Међутим, када о том аграрном прагмазитму размишљам из перспективе данашњег свијета, који замара очи старцу Милораду, увиђам како се у том колективном, физичком, послу морао развијати, заправо, један дубљи психолошки чак филозофски алгоритам; шема, образац – рекли би савремени психолози, односно, карактер – како би рекао ватрени Хераклит.
Значај тог колективног, народног, карактера, што је прописивао обавезујуће понашање и поступање за све чланове заједнице морао је, наиме, регулисати и психичко здравље сваког појединца, морао је у конфучијанском смислу ријечи, образовати ако не „племенитог господина“, онда „племенитог домаћина“, а племенитост се не може остварити изван заједништва, изван поштовања племените норме која је изнад, која је виша, од сваког појединачног карактера и потребе.
Одустајањем од таквог обрасца друштвеног понашања данашњи свијет је почео да се распада. Парадоксално, вишак индвидуализма одвео је човјечанство у ћорсокак. Међутим, можда су управо на то рачунали господари свијета. Циљ је наводно био да се створи мит о „грађанину свијета“, или глобалном селу. Но, све је пошло у бездан; подстицање индвидуализма послужило је једино томе да сваки човјек постане „лака мета“, материјал за империјалистичко обрађивање. Умјесто колективне и племените норме као животне праксе, грађанство се почело „хомогенизовати“ принципима заједничке опасности: страха од пандемије, а видјели смо у ком смјеру је водила логика карантина. Ако се послужим Пекићевим ријечима, онда је то изгледало овако:
„Постоји формирање нове философије карантинског ʼпогледа на светʼ. Онај ʼнапољуʼ имао је Бога, Дух, Материју да око њих образује своје више назоре. У карантину само – болест. Око ње смо се окретали као око сунца”.
И још: „Болест је наша основна астрономска величина. Извор енергије која нас покреће. Од ње у карантину све зависи. Болест је онтолошка суштина нашег света, његов смисао, чак и његов циљ. Њој је све подређивано. Болест је постала нашим Богом.”
Дакле, један од циљева ишао је ка елиминацији Бога и Духа, односно, сваког облика религиозности и духовности, а тијело без душе најлакше је моделовати.
Међутим, ако обратимо пажњу, ако пажљивије погледамо садашњост и прошлост, видјећемо да једино концепти колективне и племените норме, а која не мора бити нужно религијска, омогућавају човјеку некакву сигурност на земљи. Концепт заједничког страха одводи једино у масовну панику и хистерију. Страх не може да прочисти и очврсне човјека.
Кина је, примјера ради, створена на конфучијанизму, на чему почива и њена данашња моћ. Додуше, и сама Кина покушала је својевремено да реформише свој колективни концепт, покушавајући да одбаци конфучијанизам као превазиђен модел друштвеног, политичког и моралног живота. Срећом, брзо су увидјели да би то водило у пропаст, те се Кина вратила и одржала на тим прастарим постулатима: учење, рад, усавршавање, музика, хармонија, склад, зајединштво.
П. С. Наводим по сјећању једну древну кинеску причу. Изумио човјек машину, некакву пумпу за наводњавање, па похитао да је понуди свом сусједу, како би му олакшао мукотрпан посао наводњавања врта. Такву понуду сусјед је одбио, уз ријечи: Шта бих онда ја радио?
Милорад Дурутовић
