Пише: Милош Лалатовић
Често се дечијим језиком највише каже. Дјеца, попут јуродивих људи могу да имају слободу мисли и критике, зато што их нико превише озбиљно не схвата. Ипак, у добу тоталитарних режима и она бивају , , тестирана“, опет на начин примерен њима. Такав је и роман Боре Ћосића“Улога моје породице у свјетској револуцији“из 1970. године, који је награђен “Нин-овом“ наградом. . .
Роман на шаљиви дјечији начин описује судбину једне необичне вишечлане породице, а са њом и читавог народа на прелазу из једног у други тоталитаризам. Ћосић описују своју грађанску, за то вријеме поприлично декадентну породицу. Уопште, значајан је у првом дијелу романа тај непосредни космополитизам Београда, гдје нормално и заједно живе, иду у школу, друже се дјеца различитих националности, са поприлично великим бројем јеврејске дјеце. Све без скоро икаквих предрасуда, осим ђеда, који има увијек неки приговор на све, па тако и на јевреје, мада то сасвим непримијетно и за остале неважно. Па, тако и сам дечак у роману исказује жељу да буде Јеврејин, попут његових другова. На шта ђед одговора“нашао си, шта ћеш бити“. . .
Сва та идила пријератног Београда се прекида доласком нациста и одвођењем пријатеља дечака са њиховим породицама незнано “куда“. Овај период другог свјетског рата је скраћен, као преспаван, брзо се прелази на други. На доба социјализма. Сналажење једне грађанске породице, која како тако успијева да остане жива, захваљујући својим ранијим симпатијама према комунизму. Са тиме спречавају страшну судбину других њихових суграђана, који су били одведени на , , принудне радове“да би служили социјализму, како је у роману описано. То је много блажа верзија од онога што се у стварности дешавало, гдје је већински грађански слој Београда убијен, а у њихове станове и куће се уселила “нова буржоазија“. . .
https://www.youtube.com/watch?v=RTjJFCal9_U
Декадентна породица дечака прихвата социјализам, предлагајући шокатантне ствари свога доприноса. Бива утјерана у једну собу, да би се у осталих шест уселио , , друг“. Њихов стан постаје попут станице разних другова и партијаца у остварењу идеала новог друштва. Међутим, неки од другова бивају временом , , заборављени“. Тачније на питање дечака нико не зна гдје су, чак, јесу ли и постојали, уопште. Породица бива приморана да шпијунира сусједе, остале другове, чак и дјечак. Наравно све је то описано шаљивим тоном.
Породица се временом све више разочарава у нови систем, који постаје напоран и смарајући, увиђајући његову неискреност. Декадентна породица, која је у ранијем периоду добро функционисала, у новом систему бива паралисана и окрњена. Миљенко Јерговић се негдје питао како је оваква књига могла да прође некажњено у доба доста јаког социјализма, и још добије престижну књижевну награду. Можда је одговор представљање крупних ствари на баналан начин из ока дјетета. Све то ипак није да није оставило утисак на тадашње другове и њихов однос према писцу. . .
