„Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико. Измерени су дани његови“ (Јов. 14, 4–5)
Модерно вријеме одликује апотеоза козметике, разноврсних препарата за одржавање тјелесне и кућне хигијене. Но, да видимо како ствари стоје са менталном хигијеном.
Јован Корнаракис даје прегршт аргумената који показују да је могло доћи до извјесне психо-духовне неадекватности, да је обузетост тјелесном хигијеном постала, безмало, нека врста компензације за одсуство менталне или духовне хигијене.
Овај психотерапеут и теолог хипер-најезду детерџента, дезодоранса, парфема, сапуна, крема за кожу па чак и обрве, препознаје као индустрију која пружа „човеку могућност да брзо и лако дође до чистоће“. Па ипак, остаје и нешто што непријатно мирише у савременим апотекама и салонима љепоте.
Корнаракис подсјећа да чистоћа „и то пре свега прање тела или неког његовог дела, има верски значај“. Тако, још од библијских времена, али за разлику од данашњег човјека, тадашњи, попут пророка Давида, зна да се психичка нечистота може очистити једино духовним средствима. Зато се псалмопојац обраћа Господу: „Окропи ме исопом и очистићу се, опери ме и бићу бјељи од снијега“ (Псал. 50). Пред Господом, дакле, ништа не вриједе наше данашње компензације, дефлексије и инхибиције. Могло би се, како и тврде бројни психолози, устврдити да је обузетост спољашњом чистоћом сразмјерна потискивању унутрашње „нечистоће“, да је то израз латентног осјећања кривице.
„Није потребан нарочити напор“, каже Корнаракис, „да се схвати директна веза између телесне и душевне чистоте. Под притиском терета осећања кривице човек прибегава, у одређеним случајевима, обредним прањима и чишћењима како би смањио тај терет или како би попустила напетост његове савести, узрокована тим осећањима.
Овде је проблем у томе што се у многим случајевима, како потврђује психологија и психотерапија, човек носећи осећај кривице, а притом потискујући то мучно осећање, ограничава само на спољне поступке очишћења, занемарујући притом свој унутарњи проблем. У тим случајевима те спољашње радње прања и чишћења служе потискивању савести […].“
Да не буде забуне, Корнаракис не предлаже да се избаци из употребе козметика за његу и хигијену тијела, нити детерџенти за одржавање кућног или радног простора, већ има у виду народну мудрост која каже да је чистоћа само пола господствености. „Савремена средства хигијене омогућују човеку да уштеди снагу и време. Уз мали напор и кратко време он може да очисти и најтврдокорнију нечистоћу. Тако се навикавамо на чистоћу и стичемо ’половину господствености‘.
Али, што је битније, психичка улога детерџента је свакако један лажни осећај душевне чистоте коју они пружају савременом човеку. Ову парадоксалну мисао треба детаљније испитати у следећем поглављу.“
Коме је пак стало до цјеловите господствености може прочитати поглавље на које Корнаракис реферише, „’Опери безакоња своја, а не само лице’“, што се протеже од 55. до 58. странице у књизи „Психологија и духовни живот“ (Православна епархија нишка: Ниш, 2023).
Милорад Дурутовић
