У строгом центру Цетиња, између Музичке академије и реда старих кућа, од којих су неке напуштене и у јако лошем стању, налази се невелика улица која је добила име по нашем прослављеном сликару Петру Лубарди.
Том улицом обавезно прођем, када око 10 сати навече из школе кренем ка богословском интернату. У овим лијепим , мајским вечерима ту срећем и неке занимљиве људе. Тако сам се и ове ноћи упутио ка интернату, не мијењајући своју рутину.
Најприје сам у парку, примијетио групу раздраганих младића који су слушали преко бежичног звучника популарну музику, а који нису могли имати више од осамнаест или деветнаест година.
Сједјели су на клупи која се налази свега неколико корака од капије иза које почиње улица Петра Лубарде. Када су видјели човјека у мантији, утишали су музику. У том тренутку један од њих је гласно , како бих и ја то чуо, рекао то да неће бити дозвољено Јоаникију да укине право на абортус, чиме је алудирао на митрополитову изјаву везану за случај који је ових дана актуелан пред америчким судовима. Након тих ријечи су опет појачали музику и наставили дружење у парку.
Негдје на средини улице срео сам двије младе жене. Зачудо су и оне дебатовале о актуелној теми. Тако је једна од њих изразила чуђење и невјерицу да се у једној медитеранској и европској земљи, уопште и расправља о томе, па се још у телевизијским емисијама доводе свештена лица да и она кажу своје мишљење . Очито је мислила на гостовање свештеника Гојка Перовића на телевизији, које се догодило ноћ прије. Друга жена је била још дециднија и одлучнија, па је гласно изрекла следеће:
„Моје тијело је само моје и ту некакав поп не може баш ништа да промијени“!
Док сам се приближавао интернату, прошавши Музичку академију, још увијек сам, додуше не толико разговјетно, могао чути њихове гласове док разговарају о овој за њих очито насушној теми.
Касније те ноћи нисам толико размишљао о аргументима оних жена у корист права на абортус, будући да сам их небројено пута већ чуо. Они који их папагајски понављају су и сами свјесни њихове неубједљивости. То је и разлог због којих се и ти аргументи у последње вријеме све чешће, у оквиру разних перформанса и протеста, замијењују простим увредама на рачун Цркве и свештеника који се усуди да нешто каже на ту тему.
Више сам те ноћи размишљао о томе како мора бити да они младићи које сам срео у парку , баш као и жене поред којих сам прошао у улици Петра Лубарде, имају безбрижне и ушушкане животе, у којима их чека свијетла будућност, док им је једини проблем то што свештена лица јавно износе своје ставове о биоетичким темама.
Размишљао сам и о Лубардином „Сумраку Ловћена“ и симболици црног бика на црвеној позадини те слике. Као да је велики сликар већ тада предосјетио какве ће по нас последице оставити поједина кретања у друштву.
Пише: ђакон Павле Љешковић/ЕТОС
