У рају Ернеста Хемингвеја – град Ватаму на обали Индијског океана
18. децембар, 2023.
Проф. Др Драган Станић: Летопис на понос и ползу народну
18. децембар, 2023.
Прикажи све

Француско-немачки мотор европске композиције на сервису: Четири тачке раздора

Шолц и Макрон, (Фото: News in Germany)

Током последњих десетак година, Европска унија се углавном бавила реакцијама на различите кризе – светску економску кризу 2008, мигрантску кризу 2015, Брегзит, пандемију Ковида-19, рат у Украјини… Раније, у важним тренуцима расправа о будућности Уније, усаглашени ставови Француске и Немачке обично су постајали одлучујући и диктирали темпо, али у овим кризама те усаглашености често није било. Да ли француско-немачки мотор још увек може да вуче композицију ЕУ, како многи од њега очекују?

Шолц и Макрон, (Фото: News in Germany)

Након санирања непосредних разорних последица Другог светског рата, идеја о окупљању земаља Западне Европе постала је важан део главног тока политичке мисли тог дела континента. У основи је она била спој мировног пројекта и логике стварања економске међузависности у околностима Хладног рата, под америчким патронатом.

Почетне економске, па потом и политичке интеграције на демократској и капиталистичкој основи су нужно имале иза себе замах Париза и Бона, потом Берлина. У важним тренуцима расправа о будућности Европске уније кроз историју, усаглашени ставови Француске и Немачке обично су постајали одлучујући и диктирали темпо.

Када је код нас 2001. године објављен превод важне књиге француског историчара Жорж-Анрија Сутуа „L’Alliance incertaine: Les rapports politico-stratégiques franco-allemands (1954-1996)“ (Неизвестан савез: француско-немачки политичко-стратешки односи), наслов је измењен у „Неизвестан савез: историја Европске заједнице“. Речју, разумевање француско-немачког односа од стварања Европске заједнице до савременог доба могло се узети као добар пресек историје Европске заједнице уопште.

Светска економска криза и мигрантски талас

Током последњих десетак година, Унија се углавном бавила реакцијама на различите кризе. Светска економска криза започета америчким превеликим задуживањем и банкротствима на Волстриту је у Европи убрзо добила форму кризе сувереног дуга.

Концептуална размимоилажења око решења, увођењем Европског фискалног споразума 2012. године који је био више по вољи Берлина, означио је крај „Меркози“ ере, практичног показивања заједништва немачке канцеларке Ангеле Меркел и француског председника Николаса Саркозија. Саркози је поражен на изборима 2012, а Франсоа Оланд за свог мандата се наметнуо као равноправан партнер Меркеловој само у периоду када су Берлин и Париз посредовали у закључењу примирја у Украјини, фебруара 2015. године.  До њеног одласка са места канцелара 2021. године, Меркелова је била несумњиво водећи политичар у Европској унији.

Наизглед успешан пролазак Немачке кроз економску кризу био је праћен диктирањем генералних економских правила за остале државе, заснованих на политици штедње, ограничења потрошње и укупне фискалне консолидације. Та доминација је била пластично потврђена у својеврсном покушају „бунта“ Сиризине владе у Грчкој почетком 2015. године, када је на крају Атина ипак попустила и пристала на даља кровна ограничења потрошње, упркос значајној социјалној цени.

Берлин је водио европску политику према мигрантској кризи 2015. и 2016. године, одлучујући прво да задржи отворена врата на принципима слободног тражења азила, а потом да склопи договор са Турском ради контроле мигрантског тока од Блиског Истока ка Грчкој и даље ка ЕУ, у замену за новац.

Како је након уласка Хрватске у Европску унију 2013. године политика проширења Уније испала из прве лиге бриселских приоритета, Берлин је свој политички примат на терену потврђивао успостављањем Берлинског процеса као форме окупљања балканских кандидата за чланство, и „чувањем ватре“ проширења док се кандидати и Унија не спреме за пријем.

Брегзит и долазак Доналда Трампа

Доналд Трамп, (Фото: Танјуг)

Меркелова је, као и велика већина политичара из ЕУ, била затечена када је, у јуну 2016, у Британији на референдуму донета одлука о изласку из Уније, и када је у новембру Доналд Трамп победио Хилари Клинтон на председничким изборима у САД.

И док се Немачка позиционирала као тимски играч у заједничком одговору ЕУ према Лондону у потоњим преговорима о раздруживању, Меркелова лично и Берлин уопште су били честа мета Трампових јавних стрелица по разним основама – од критике руковођења мигрантском кризом и „отварања врата“ Европе, до слабог доприноса Немачке у финансирању војних потреба са фамозних 2% бруто домаћег производа, које су НАТО чланице више пута истицале као буџетски циљ.

С друге стране, Француска је морала озбиљније да промишља своју политику након британског изласка из Уније. На таласу продужених негативних економских ефеката кризе, пораста терористичких напада које су ћелије Исламске државе почеле да спроводе по Европи од 2015, и фрагментације француске партијске сцене, Оландов министар економије Емануел Макрон је од пролећа 2016. започео своју победоносну кампању за председничке изборе априла 2017. године.

Нудећи нову енергију потеклу, заправо, из самог политичког система, на либералним основама, био је експлицитно „најпроевропскији“ кандидат, коме је уводна нумера у прослави изборне победе била „Ода радости“.

Своје амбиције о реформи ЕУ прво је формулисао у познатом говору на Сорбони септембра 2017. Обраћајући се Берлину, истицао је историјске заслуге француско-немачког рапрошмана „кроз који је ковано европско јединство“, али иза емотивних речи дошли су практични позиви: да Француска и Немачка утврде заједничку пореску политику према међународним корпорацијама, да Немачка превазиђе свој страх од задуживања за јавну потрошњу и од фискалне уније, а Француска свој страх од отварања питања нових уговорних односа у ЕУ. Тражећи експлицитно „ново партнерство“ са Немачком, позвао ју је да разговарају о свему како би Унији „убризгали одлучни, практични замах“.

Но, Берлин је остао углавном нем на Макронове позиве. Меркелова није имала намеру да мења односи према задуживањима држава, већ се држала широког немачког друштвеног консензуса да је свака земља одговорна за своје финансијске обавезе. За друге реформе Уније Берлин је желео да окупи већи круг земаља и полако иде ка ширем консензусу, пре него да са Паризом тражи брза решења и онда од других тражи подршку.

У овом случају битан је и пост-брегзитовски ефекат. Када је Британија напустила Унију, Француска и Немачка су остале несумњиво најјачи двојац. Одсуство Британије значило је и немогућност да она игра улогу контра-баланса било Паризу, било Берлину. Политика на највишем нивоу ЕУ се упростила, а од Француске и Немачке су се или очекивала мудра решења, или се – код мањих држава посебно – сада зазирало од њихове заједничке моћи.

Политика проширења

Заставе Немачке, Француске и Европске уније испред зграде Рајхстага у Берлину (Фото: Reuters)

Немачка је овај проблем лакше решила. С обзиром на развој немачке привреде кроз ширење ЕУ на истоку и југоистоку Европе, била је у бољој позицији од Француске да окупља око себе већи број држава чланица. Њена спора и обазрива политика више је погодовала већини земаља ЕУ које ионако нису могле да постигну консензус око важних реформских питања, а понајмање око стварања фискалне уније.

Без могућности да редефинише важније политике Европске уније, Француска је успела да донекле измени политику проширења. Инсистирала је на већој улози држава чланица (у односу на Европску комисију) у оцени напретка кандидата и отварању преговора и преговарачких поглавља, који су груписани у кластере. Уведен је и принцип кажњавања „лоших ђака“ ако у некој области покажу лошије резултате, са фокусом на демократска права и слободе, владавину права и слободу медија.

Ова административна промена оквира политике проширења није пуно утицала на стање на терену, а и како би? Проблеми у нашем (и комшијском) процесу евроинтеграција не потичу од „лошег“ преговарачког оквира, већ од дубљих проблема и фамозне политичке воље. Но, Француска је свој активизам на питању проширења допунила и сопственом стратегијом за Западни Балкан, којом је желела да подигне свој профил у региону у коме је, посебно након Брегзита, Немачка била упадљиво доминантна.

Пандемија и последице

Док су ове стратегије заживеле барем на папиру, стигла нас је и пандемија Ковида-19. Она је променила начин на који живимо наше животе и изместила друштвени фокус на друге теме.

Без опипљивих надлежности на пољу здравствене заштите становништва, Европска унија није могла да се искаже као механизам непосредне реакције на пандемију. Но, могла је да утиче на питања набавки вакцина, али пре свега на прављење планова за економски опоравак.

Петогодишњи пакет (само)помоћи вредан 750 милијарди евра, назван „Следећа генерација ЕУ“ посвећен је не само крпљењу буџетских рупа, него и гуркању друштва ка зеленој транзицији, већем усвајању дигиталних услуга, те низу пратећих промена везаних за одрживи друштвени развој.

Пакет је усвојен у јеку пандемије, крајем 2020, без посебних тешкоћа. Ни фискално конзервативна Немачка није имала много основа да се у таквим околностима противи новим задуживањима.

Војна сарадња

Њемачки тенк „Леопард I“, (Фото: Википедија)

Унутар билатералних односа Париза и Берлина, од Јелисејског споразума из 1963. између Шарла де Гола и Конрада Аденауера војна сарадња је била најосетљивија и темељно важна компонента. После два светска рата и ранијих сукоба Француске са појединим немачким државама са источне стране Рајне, обострана је жеља била да се односи две војске и две војне привреде поправе.

Заједнички развој војних доктрина, војне индустрије и њених производа, формирање заједничке бригаде као одраза новог поверења, постали су окосница односа две војске све до данас. Нека опрема, попут млазног тренажног авиона Алфа-џет, војно-транспортног авиона Ц-160 Трансал, борбеног хеликоптера Тигар, је заједнички развијена и произведена. Данас, на пример, француска индустрија више не производи сопствене аутоматску пушку за војску, већ по лиценци производи немачки Хеклер и Кох ХК-416 који је 2017. усвојен као основно оружје француских копнених снага.

Врхунац разумевања између Меркелове и Макрона дошао је с потписивањем Ахенског споразума јануара 2019. године, на трагу оног из Јелисејске палате. Нови споразум је проширио оквир за сарадњу две земље на пољу заједничке безбедности и одбране.

Наведене су нове теме за разговор, попут узајамне подршке у случају напада на територију било које од две земље (што је већ покривено споразумом о НАТО-у, а делимично и „клаузулом солидарности“ у Лисабонском споразуму), развоја одбрамбене компоненте унутар ЕУ, јаче директне сарадње две војске, хармонизације приступа извозу наоружања и војне опреме, већег разумевања на пољу стратешких култура две земље, те успостављања заједничког комитета који би се овим темама бавио.

Начелан по природи и снажан у симболици, споразум ипак не садржи прецизније одреднице нити јасне параметре своје успешности.

Од Брегзита и Трампа 2016. године, две земље су заједно учиниле и неке практичне кораке у војној сарадњи. Те године су купиле по четири америчка војно-транспортна авиона Ц-130 Херкулес и развиле програм њиховог заједничког одржавања. Од 2017. године потписале су више меморандума и техничких докумената о развоју „Будућег ваздушног борбеног система“ (FCAS), иза чијег баналног имена се крије развој вишенаменског борбеног авиона нове генерације.

Без обзира на постојеће Рафале и Тајфуне, европска авио-индустрија каска иза Сједињених Држава по питању борбених авиона, и европске земље у све већој мери наручују Локидов Ф-35, док се француско-немачка (европска) алтернатива налази тек на грубим цртежима, и ако икад полети то вероватно неће бити пре 2040. године.

Сличном временском хоризонту је окренут и пројекат заједничког тенка („Основни копнени борбени систем“ – MGCS) немачких Рајнметала и Краус-Мафеи-Вегмана и француског Некстера, који би требало да наследи Леопарде и Леклере.

Но, скепса немачке војне индустрије поводом пројекта новог тенка је велика, заснована и на културним и стереотипским разликама.  У кулоарима се поставља питање зашто би индустрија која може да направи Мерцедес С класе међу тенковима (Леопард) пристала да сарађује са индустријом која прави Пежоа (Леклера)? Но, како су два светска рата показала, симболички „Мерцедеси“ су скупи за одржавање, у јеку борбе траже превелику пажњу а обучене посаде је тешко заменити, па је за победу потребна техника која је таман добра за своју улогу. У датом контексту то су били „Пежо“,  „Форд“, и, зашто да не, „Лада“.

Напад Русије на Украјину

Путинов говор пред инвазију, (Фото: ВВС)

Није сигурно када је тачно Владимир Путин одлучио да изврши пуни војни напад на Украјину. Можда већ годину дана раније, у пролеће 2021, када су трупе пребачене са истока земље на војне вежбе на западу остале на терену, у релативној близини Украјине. Можда када је видео да његови дипломатски покушаји да од НАТО-а испослује ревизију поретка и врати време на 1997. годину не дају резултат. Можда је коначна одлука донета пар дана пред сам напад, на оној јавној седници врха државе на којој су министри и шефови разних служби морали да подрже, уз видну личну нелагоду, одлуку о признању независности Доњецке и Луганске народне републике. Оставићемо другим истраживачима да утврде детаље.

Бројне ефекте напада, по Украјину, Русију, остатак Европе, светске односе, не можемо овде обухватити. За оне који су Путина већ мрзели и означавали као главног и дежурног кривца за свакаква недела и проблеме, та одлука је била коначна потврда њихових ставова.

За Олафа Шолца, који је у Москву отпутовао десет дана пре напада да са своје стране утиче на Путина, посета је била узалудна и напустио је Русију у мрачном расположењу. Макрон се пред почетак рата више од Шолца надао некаквом дипломатском успеху. У јавности је своје разговоре са Путином током фебруара представљао као оптимистично важне, као утицај на Москву да одустане од војне ескалације, да би након руског напада и јавно признао да се осећао превареним и да га је Путин директно лагао.

Како било, Европска унија се брзо почела договарати око мера санкција према Русији; до сада је уведено 11 пакета „рестриктивних мера“. Највеће дебате у Бриселу су дошле по питању енергетских односа. Европска унија је, са разноликим ставовима држава чланица, наступила као колективни купац који је најавио да ће драматично смањити куповину руског гаса и пребацити се на друге изворе снабдевања, те да ће исто урадити са руском нафтом.

За Немачку је ова мера отворила нове економске теме које се сада тичу перспективе њене индустрије, стања предузећа средње величине које чине окосницу привреде, на шта се надовезала контроверзна одлука владе о постепеном гашењу преосталих нуклеарних електрана у име зелене економске транзиције. Француска је била мање изложена овом конкретном проблему.

У трци за алтернативним изборима гаса, Париз је барем једном покварио игру Берлину. Тражећи нове изворе гаса, Берлин је прошлог лета постигао начелни договор са Шпанијом и Португалом да се изгради нови гасовод који би у кратком року додатно повезао те две земље са Алжиром као извозником гаса, али са краком продуженим ка Немачкој. Географски, тај крак, назван „Мидкат“, би морао проћи и преко Француске.

Француска, наравно, није имала ништа против појачања сопствене гасне везе са Алжиром, али је заправо имала другу идеју: „БарМар“, подводни гасовод од Барселоне до Марсеја који треба да јаче повеже Француску са развијеном шпанском мрежом гасовода. Тај пројекат је ем мањи, ем јефтинији, јер Француска није желела да троши брдо новца да олакша немачки гасни биланс. Испоставило се да исто важи и за Шпанију, која је октобра прошле године одустала од немачке идеје и пригрлила француску.

Институт за светску економију из Кила води педантну статистику о помоћи додељеној Украјини од почетка рата. Немачка је друга по реду у укупној помоћи са око 21 милијарди евра, и девета по проценту те помоћи у односу на свој бруто домаћи производ (0,54%). Француска је на 12. месту са 1,7 милијарди евра и 0,063% њеног БДП-а, готово десет пута мање од Немачке.

Париз објашњава своју позицију већим практичним војним расходима услед трошкова својих мисија ван Европе, пре свега у Африци. Поред слања Украјини новијих самоходних хаубица Цезар, француска војна индустрија тежи да повећа производњу муниције, махом артиљеријских зрна калибра 155мм.

То је и општи тренд у Европи. С једне стране, жели се послати адекватна помоћ Украјини којој је остало врло мало старе совјетске артиљерије и која сада војну снагу углавном заснива на НАТО оруђу другачијег калибра. С друге стране, астрономски високи нивои потрошње муниције – наводи се да је Русија потрошила и до 10 милиона граната и ракета током прошле године, и природа рата у којем је ватрена моћ знатно доминантнија у односу на маневар а одбрана у односу на напад, терају војне планере у Европи да другачије концептуализују способности сопствених војски за сличан рат у наредним годинама. Укратко, трка у наоружању на европском континенту се захуктава.

Набавка оружја

Муниција на НАТО застави, (Фото: Unsplash)

Ту се отвара нови проблем: од кога купити војну опрему? Постојећа индустријска база у земљама НАТО-а и ЕУ, чије се чланство у Европи сада готово потпуно преклапа, нуди одређене производе који ће свакако бити значајни и у будућности.

Но, Немачка је проблем замене својих бомбардера Торнадо који имају улогу и у нуклеарном арсеналу НАТО-а решила наручивањем америчких Ф-35. Мултинационални Тајфун и француски Рафал нису погодни за дату улогу, а европског пандана нема ни на видику. Тајфун се више и не производи серијски, а Рафал има више успеха ван Европе.

Чини се да ће Ф-35 имати улогу коју су пре њега већ имали Ф-104 па Ф-16, да буде најбројнији модел борбеног авиону у употреби у западном савезништву. Поред европских земаља које су учествовале у његовом развоју, неколико земаља га је наручило под утиском текућег рата: Пољска, Финска, Немачка, Белгија, Швајцарска, а и Румунија се спрема на тај корак.

Даље, Немачка је прошле године покренула иницијативу „Европски небески штит”, за заједничко планирање и набавку модерних и довољно бројних система против-ваздухопловне одбране, под утицајем руских ракетних напада на Кијев и енергетску инфраструктуру Украјине. Немачка би желела да Европљани одмах купују опрему која је већ оперативна, и преферира или амерички Патриот или израелски Ероу 3.

Француска тежи да се цео пројекат заснива на европским решењима, нудећи ракете Астер које производи заједно са Италијом, или заједнички рад на будућем моделу. Те ракете Берлин сматра неодговарајућим, а не жели ни да чека развој других модела.

Реформа Европске уније

У сенци рата, војних тема и високе дипломатије, слабо је била запажена вест из јануара ове године, да су министарка за европске послове Немачке Ана Лурман и њен француски колега Лоренс Боне били покровитељи групе од 12 експерата из две земље задужене да припреми радни документ о реформи Европске уније, на таласу педесетогодишњице Јелисејског споразума.

Средином септембра група је објавила документ „Пловидба на отвореном мору: Реформисање и проширивање ЕУ за 21. век“. Код нас је текст изазвао пажњу пре свега због осврта на проширење Уније на Западни Балкан, и истицања 2030. као године када би и реформисана Унија и овдашње земље могле бити спремне за ново чланство.

Извештај предлаже низ институционалних иновација: другачију доделу мандата у Европском парламенту уз задржавање постојећег броја; смањење броја комесара у Комисији или барем успостављање хијерархијског модела Комисије; усвајање модела квалификоване већине уместо консензуса за доношење већине одлука, укључујући оних о проширењу и преговарачком процесу са кандидатима; реформу судског система и већу међудржавну правосудну хармонизацију. Поред неких готових решења, извештај нуди неколико путева за реформу Лисабонског споразума и доласка до новог уговорног односа.

Начин на који је извештај представљен – на маргинама редовне седнице Савета ЕУ за општа питања, тихо, ненаметљиво и без пратећег политичког перформанса, говори да су у овом домену Француска и Немачка спремне да тему реформе ЕУ озбиљно покрену и код осталих престоница.

Можда ће на овој тачки која се одуговлачи већ око једне деценије, две земље показати да њихов заједнички мотор још увек може да вуче композицију како многи од њега очекују.

Милан Игрутиновић

Извор: РТС ОКО

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *