Није постојао дан у минуле три деценије у којем није било разлога да народ овог града, или да народ ове државе, не изађе на улице или на неки други начин јавно не искаже протест и немирење са једним политичким системом који је уништавао сваку могућност здравог културног, моралног, духовног, привредног и људског расуђивања.
Долазили су повремено дани од побуне и сваковрсних протеста. Међутим, тек онда када је дошла ноћ по судбину Црне Горе најопаснија у овом вијеку ‒ а то није била само ноћ једног дана, већ ноћ једног острашћеног нараштаја политичара, што је, свјесно и плански, поткрај 2019. године припремио своје законодавсто, како би раздуховио биће Црне Горе ‒ народ није био обузет припремањем за дочек Нове године. Био је будан, пробуђен молитвама блаженопочившег митрополита Амфилохија и осталог свештенства; спреман да стане у одбрану светиња, чијом планираном отимачином Црна Гора умало да је постала држава без темеља.
У том кључном моменту вјерујући народ Црне Горе ‒ и не само вјерујући већ сви еманциповани, образовани људи који знају шта је духовност, који знају шта је религијско осјећање живота значило у укупном културном искуству човјечанства, те шта се у прошлости дешавало с народима који су пристајали на сопствено раздуховљење ‒ био је позван на искреност, храброст и саборност. У том тројству, одбацивши било какво политичко менторство, народ прије двије године започиње свој ход ка Немањином граду, и у буквалном и у метафоричком смислу ријечи.
Увиђајући почетак сопствене пропасти; схватајући, дакле, да постоје, ипак, људи ‒ и да то није тек шака јада ‒ који знају да човјек није исто што и Бог ‒ макар тај човјек био цар, господар, предсједник или шта год ‒ ноћни законодавци покушавали су, онако како једино умију, да сузавцем, батинама, пријетњама, уцјенама зауставе литије које су кренуле из сваког црногорског града, села и племена.
Када су пак и сами увидјели да је народ одлучан, храбар, искрен и саборан кренули су у другачију офанзиву. Најприје су покшавали да литије прикажу као некакав политички и политикански покрет који се само скрива иза икона и свијећа, па изгубивши и такву врсту аргументације, наступили су, уз свесрдну помоћ својих медија, аналитичара и колумниста, да литије маркирају као некакав карневалски перформанс. Сам режимски шеф је предњачио у покушајима да литије представи као рефлекс мрачног средњег вијека. Ништа није било од помоћи, осим што је режим показо да посједује елементарно необразовање, незнање о историји сопствене земље, незнање о општој култури хришћанске Европе.
С друге стране, литије су потврдиле да су духовни покрет у правом смислу ријечи; да народ што је мирно (данас вриједи рећи и демократски) ходао улицама овог града и улицама свих црногорских градова, осим једног, држећи иконе и свијеће у руци, доказао да зна на чему се утемељила, изградила и одржала ова држава.
Поред свега тога, литије су потврдиле да су први и прави покрет урбане културе у црногорском постојању. Томе није допринијело само масовно присуство омладине и младих људи на литијама, већ њихова укупна интелектуална реакција и креативни, ненасилни одговор на било какву могућност или реализацију репресивних мјера режима. Стотине антологијских фотографија, књиге, пјесме, бескрајне шетње преко пјешаких прелаза, „цик-цак“ шетње по тротоарима, шетање читавих породица, иако свјесни да има агената, пријатеља, рођака што их с потсмјехом посматрају из удобних кафанских сепареа — само је потврђивало како је лако наћи механизам за поштовање људских, а како је тешко, али ипак достижно поштовати и принципе оних виших закона, што подучавају да је за човјека, да је за човјечју душу, најздравије и најисправније да се не уздиже мимо људске мјере. Наук је јасан, човјек је највећи када поштује границе човјечности, када не преузима на себе инсигније бога.
Такав наук очекивано је могао стићи од блажнопочившег митрополита и осталог свештенства. Но, када се митрополит вратио из европских метропола није дошао само да дигне народ из безвјерја једног времена што је пола вијека светковало свог маршалског бога, већ је дошао као свједок, сапутник и саучесник најбољих интелектуалних и културних епизода Европе из друге половине прошлог вијека; дошао је као доказани духовник и интелектуалац да донесе једну европејску мисао много прије данашњих интеграција и инклузија за којима хрлимо. Није, митрополит био једини духовних такве врсте. Слушао сам у јеку литија као неки режимски аналитичар на радију куди ученост наших епископа. Али, видите, један од разлога због којег је омладина митрополита Амфилохија препознала као свог Ђеда, општег Ђеда, управо ваља тражити у његовој вансеријској ерудицији, у његовој способности да класични идиом прилагоди сензибилитету савременог живота. Отуда није случајно ушао у популарну музику, отуда није случајно сваки град био украшаван муралима у његову част, отуда његова харизма надраста гранци Црне Горе, јер бива препозната као ријетка универзалност нашег времена.
Милорад Дурутовић
