У јарост га баца Црква Србије у Црној Гори па елегантно заобилази опскурну Цркву Италије на Цетињу и отпраши млазњаком на крштење у Цркву Турске?!

Или није Црква Турске, шта мисле и констатују: Љуша Двадесетпрвомајић, Дарко Мантеновић и Драшко Побједић?
Можда је Османска Црква а не Црква Турске или: како име да јој дају наши добри идеолошки паразити сваком етикету увијек спремни да залијепе?
Све је то „принципијелност“ идеолошког размишљања и дјеловања класичног антитеисте, политичара који се клања Златном Телету и „доследност“ његових медијских сатрапа који „на раменима“ цвијетни купус умјесто главе носе.
Још да је Ердогану, послије крштења, предложио конфискацију и национализацију Вартоломејевих цркви и храмова, био би у тренду свога окружења и своје реторике.
Био би „на линији“. Али, авај, његова је линија кривудава, слалому сличи.
Ех, да, Аја Софија! Њена судбина сличи на његову.
Много капа за једну главу, углавном у стању плавичасте усијаности и хипнотичке умишљености да је Бог и „отац нације“
Зато је и сам могао обавити дотични обред „крштења водом“, али у „пјенушавим ријекама политике“, те пустити да посао „заврши“ јачи који дође иза њега, којем „није достојан одријешити ремен на обући ‘Његовој'“, јел’те!?
Ремен на обући „Прадо“.
Извор: Војин Грубач/Фејсбук
