Пише: Филип Драговић
Кад сам чуо и видио повике, панику и физичко залијетање посланика СНС-а на новоизабраног предсједника Скупштине Србије Александра Чупића, одмах сам се сјетио да ми њихова лица звуче познато. Г. Чупић није четнички војвода, али има здраву српску браду и здрав однос према традицији.
Он је, попут Андрије Мандића, вјерник СПЦ, а истовремено је и прегалац на пољу демократије и јачања парламентарне свијести. Зато је, као такав, налик Мандићу, мета фрустрираних и бучних напада дојучерашњих ”власника државе”. Неважно је, да ли је Чупић на челу Скупштине 24 сата, или је Мандић то три године, удар на њихов дигнитет, упркос јасној народној вољи која их је довела на та мјеста, има исту силину удара: Чупићеви станови и професорска титула, Андријин војводски чин, телеграм саучешћа… И све то због тога што су и један и други, отелотворење пристојне, прозападне, а опет традиционалне српске политике.
Претходна три дана гледали смо агонију Александра Вучића и његових партијских сабораца, и њихову борбу са сазнањем да се у форми СНС-а и аутистичног једнопартијског монопола, они, такви какви су, више никад неће вратити на власт. Отуда вика, дрека, груписање испред мјеста предсједавајућег, изазивање ванредног стања. Исту пјесму гледамо и слушамо у Црној Гори, пуне три године. Од СНС-ових сијамских близанаца, по политичкој памети: ДПС. Иста је то примитивна и фашисоидна идеологија: неприкосновени вођа; сви неистомишљеници су непријатељи државе; Црква под државном управом; блискост са криминалом…
Само што ови горе у Београду вичу: ”Србија побјеђује”!, а ови овдје: ”Да је вјечна Црна Гора”! А колико је и једнима и другима стало до Србије, односно Црне Горе, најбоље су потврдили грађани обје земље, који су их одували са власти. На демократским парламентарним изборима. У оба случаја, изборима су претходиле вишемјесечне народне процесије улицама свих градова. Те процесије су поручивале да је власт једне партије дојадила, али – истовремено – да је дојадила и опозиција, односно партије, у до тада познатом облику. У Црној Гори је, легитимну алтернативу постојећој партијској поставци, изнијела Црква. У Србији, то је урадио слободни Универзитет са студентима. Наравно, на такав начин, да су се оба процеса, и литијски и студентски, окончали потпуном демократском процедуром: листе, избори, кампања, гласање, скупштина.
И сад, имамо фазу ресетовања политичког система у обје земље. Неки, сасвим нови, људи, растерећени од наслага деценијског партијашења, наслоњени на саборни народни дух, Мики Спајић, Јово Бакић, Шошкић, Милатовић… окрећу прамац државне управе у смјеру нових демократских искустава. Тај заокрет, и та виталност политичког вођства у обје државе, неподношљив је за СНС-ДПС политичку памет. Јер ове изанђале управљачке структуре и монополска памет, немају шта да траже у промјењеним правилима игре, у којима празне родољубове флоскуле не значе ништа, док истинско родољубље позива да се све покрене наново и из почетка …
И можда у СНС и ДПС посланичким кубовима има неких трагова политичког живота и жеље за реформом, али их поклоњење пред тотемима Вучићеве и Ђукановићеве губитничке фигуре, неумитно вуче на дно историје.
