Пише: Туфик Софтић
Мој саговорник, бизнисмен са вишедеценијским искуством у Швајцарској, очекивао је да ћу бити изненађен док ми прича о проблемима на које је наишао када је прихватио да преузме руковођење Фудбалским клубом Беране.
Пажљиво га слушам, а онда покушавам да му објасним да је дуго одсутан из Црне Горе и да оно што је затекао у једном спортском клубу није никакав изузетак. Напротив, ријеч је о обрасцу који је деценијама стваран, укорјењивао се и постајао прихватљив.
Образац који се најкраће може описати са три ријечи – заграби колико можеш.
Он не мора бити фудбалски стручњак, то ће радити спортски менаџер, али за ову причу фудбалско знање није ни важно. Важније је што је мој саговорник изврстан предузетник, човјек навикнут да се посао води на основу података, да се новац евидентира, да се обавезе извршавају и да за одлуке неко одговара.
У једној од најуређенијих европских држава то се, ваљда, подразумијева. У својим родним Беранама је, међутим, прво морао да се суочи са оним што би у сваком озбиљно вођеном колективу требало да буде најједноставније. Почео је од папира.
Једног дана, готово успут, питао је човјека задуженог за опрему има ли довољно дресова. Одговор га је изненадио: једва састављају комплет за утакмицу. Како је то могуће, питао је, када је клуб недавно добио донацију од тридесет хиљада еура за опрему? Гардеробер му одговара да немају ни довољно пешкира за основну хигијену и да о тој донацији не зна ништа.
Тада се обратио секретару, очекујући да за неколико минута добије основне податке о уплатама и исплатама.
Умјесто тога, након пола сата ушао је у канцеларију и затекао га како изгубљен преврће по брду папира.
Документација је била разбацана по полицама, столу и поду. Рачунара није било, а финансијска и административна архива изгледале су, сликовито каже, као да су истоварене из колица.
Један обичан извод из банке, документ који у уређеном пословању представља основу за провјеру трансакција, могао се тражити данима, ако га је уопште било. Тада је мој саговорник схватио да прије изласка на фудбалски терен мора да уведе ред у канцеларију.
Прије спортских резултата требало је утврдити како клуб послује, какве су му обавезе, гдје се налази документација и ко је за шта одговоран.
Његова прича није била прича о тактици, играчима и головима. Он ми прича о управљању, одговорности и отпору који се јавља када неко покуша да уведе ред тамо гдје се на неред већ навикло. Управо ту, заправо, почиње прича која превазилази ФК Беране. Како је могуће да клуб са историјом дугом 120 година дође у стање у којем се не може једноставно утврдити шта је ушло у касу, шта је из ње изашло и на шта је новац потрошен?
Неодговорност није само када неко узме оно што му не припада. Неодговорност је и када неко не води евиденцију, не контролише трошење новца, не извршава преузете обавезе или се прави да не види оно што би морао да види. Неодговорност је и када се функција прихвата као привилегија, а не као обавеза, када се туђи новац троши без осјећаја да се за њега некоме полажу рачуни и када се посљедице лоших одлука остављају онима који долазе послије.
Такав систем не опстаје само захваљујући онима који од њега имају корист. Опстаје и захваљујући онима који ћуте, онима који не постављају питања, онима који имају овлашћења да контролишу, али не контролишу, и онима који су се помирили са увјерењем да се ништа не може промијенити. У таквом окружењу неред постаје начин функционисања, а онај ко покуша да га промијени постаје сметња, умјесто да буде дочекан као неко ко жели да помогне. Када функција не подразумијева одговорност и када се такав однос према обавезама годинама понавља, ту почиње култура неодговорности.
Посљедице тога се виде у клубу који нема довољно дресова, у канцеларији у којој се данима тражи извод из банке, гдје се не зна шта се има и колико се дугује, гдје се одлуке доносе без јасног преузимања одговорности. На крају, све то плаћају они који нису учествовали у доношењу лоших одлука – грађани, запослени, спортисти и заједница којој је нека институција требало да служи.
Ако је ФК Беране преживио више од вијека, различита времена, генерације играча, управа и навијача, онда његова историја припада граду и људима који су га стварали много прије оних који су у неком тренутку добили прилику да њиме управљају. Зато клуб није приватна својина било којег руководства, нити простор у којем се могу сакрити посљедице лошег управљања. Он је обавеза према заједници.
Јасно ми је шта ми човјек објашњава – не могу се очекивати резултати на спортском терену ако се претходно не обезбиједе елементарни услови за рад. Док се некоме увећава салдо на личном рачуну, а средства опредијељена играчима преливају у приватне џепове, тешко је очекивати да клуб постиже резултате какве његови навијачи и град заслужују. Новац намијењен играчима мора завршити код играча, а свака трансакција мора имати јасан траг. Како, међутим, ући у траг новцу ако је 70 одсто трансакција заобилазило жиро рачун и обављано “из руке у руку”?
Шта се заиста догађало? Гдје је новац одлазио, ко је доносио одлуке и ко је био дужан да контролише њихово спровођење? Како је настао дуг од можда и пола милиона еура?
На крају, није највећи проблем ни то што у једној канцеларији нема реда. Већи је проблем када неред постане правило, када нико не очекује да за њега одговара и када се човјек који покуша да уведе ред мора правдати због тога што тражи најобичнији извод из банке.
Док год се не траже јасни рачуни, док год се не инсистира на контроли и док год се одговорност сматра нечим што се може избјећи, образац ће се понављати – у спорту, јавним предузећима, институцијама и свуда гдје се располаже туђим новцем и повјерењем.
Европски пут не представља само усвајање закона и испуњавање формалних услова, то је и промјена односа према одговорности, јавном новцу и институцијама. Неспојиво је тражити европске стандарде, а истовремено толерисати образац „заграби колико можеш“. Мој саговорник то не жели да толерише чак ни у малом фудбалском клубу чије руковођење је преузео.
Извор: РТЦГ
