Пише: Туфик Софтић
Ни једна вијест у последње вријеме није ме тако потресла и унијела немир као она, која није била за објављивање, да је један од бивших радника Рудника мрког угља у Беранама трагично окончао живот. Са невјерицом сам тога јутра читао умрлицу препознавши на фотографији мирног и тихог, потпуно неупадљивог суграђанина. Човјека који ничим није наговјештавао да ће урадити то што је учинио.
Његово име остаће уписано у не мали број жртава транзиције која и послије толико времена узима данак. Ако рачунамо и једног од власника рудника, који се послије прве неуспјешне приватизације ове компаније, изваран од партнера, изрекетиран од Легијих криминалаца, одлучио на суицид, ово је чак седми радник Рудника угља од његовог затварања који је тако скончао, скратио себи муке, али оставио опомену укупном друштву да би морало да води више пажње о онима који су не својом кривицом запали у биједу из које никада нису изашли.
Једног од њих сам мало боље познавао, и једном приликом сам га покупио аутомобилом док је чекао локални аутобус. Испричали смо се током вожње до града и у том тренутку није се могло ничим наслутити да ће касније учинити најгоре и најтеже. Вратио ми се тај последњи разговор у сјећање када је његов колега направио то исто прије неколико дана.
Обојица су била високог образовања, али никада послије затварања рудника 2002. године нису добили шансу да раде на неком другом мјесту. На том мрачном списку жртава транзиције је и име некадашњег радника циглане З.К. који је извршио самоубиство, не издржавши притисак социјалне немаштине у којој се нашао након што је остао без посла.
Када је само мјесец раније тај млади човјек, путем медија, понудио на продају бубрег, нико његов вапај није озбиљно схватио. Тада је изјавио да је потпуно свјестан колико је тешко живјети без бубрега, али да је то његов једини избор, а да би они који су га, заједно са осталим колегама, довели у такав положај, требало да се стиде.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
Послије иступања на многобројним протестним зборовима, биле су то његове посљедње јавно изречене ријечи. Након што му није успјело да прода бубрег, заћутао је, а затим се одлучио на најгоре.
Вијест о трагичној смрти З.К. потресла је раднике и у другим беранским компанијама у којима ситуација није тада била ништа боља него у бившој циглани.
Управо у том тренутку у некадашњој фабрици папира Нова Беранка, уз страшан притисак и лобирања, неки до запослених су потписивали добровољни раскид радног односа за отпремнину од свега 330 еура.
Судбина фабрике папира Нова Беранка запечаћена је врло брзо продајом папир машина, које су пренесене на Босфор. Непознатом купцу из Турске продате су обје вриједне папир машине, размонтиране до посљедњег шрафа и извучене из фабричких хала, гдје су стајале пуних пет деценија прије тога.
Дјелови великих машина извлачени су специјалним крановима, јер су биле дуге и до четдесет метара у комаду. Након тога и све остало што је било иоле вриједно, нестало је без трага, а урушеним халама сада газдује неко приватно предузеће за рециклажу.
Имао сам прилику да са последњим директором прије приватизације уђем у пословне просторије и направим фотографије и видео запис о томе шта је остало од некадашњег гиганта. Чемер, туга и јад. Машине из фабрике коже „Полимка“ биле су мање, и није их било тешко размонитари и пренијети.
На мјесту ове фабрике, сада се у једном дијелу налази трговачки центар, док у другом, већем дијелу зграде и фабричког круга, све пропада. И ова фабрика, матична фирма андријевичке кожне галантерије, типичан је примјер пљачке без казне.
Вриједним кожарским машинама ни послије много година нема трага.Недалеко одатле, из бивше фабрике за протектирање гума, извлачени су и бакарни каблови из зидова. Шта се дешавало са фабрикама, објашњено је у извјештају о приватизацији кроз стечај носилаца привреде у Беранама, који је Мрежа за афирмацију невладиног сектора (МАНС) одавно објавила.
Новим власницима обнављање производње од самог почетка није било у плану, већ само да дјелове имовине продају и уновче, док су на остатак стављали хипотеке за кредите које нису враћали.Врло лагано и скоро напамет, могао бих проћи овако преко читавог сјевера.
Поента приче је у томе да је у индустријском погледу Беране враћено два вијека уназад, а да је без посла остало скоро десет хиљада радника. Толико и у Бијелом Пољу, а могло би се лако срачунати колико тачно и на читавом сјеверу.
Али нигдје нема статистике колико њих се није снашло у транзицији и колико их је завршило као оних седам беранских радника Рудника угља. Јасно је мени да ламентирање више не вриједи, јер не може ништа да се промијени. Нисам, међутим, за то да се ствари препусте забораву.
Да се амнестирају привредни криминалци, тајкуни и лопови. Да нико никада не одговара за те злочине. Управо због тога, не због било каквог реваншизма, већ због развијања културе сјећања, због свих унижених и отјераних у биједу, због оних који су трагично скончали живот, као овај случај од прије неколико дана, када буде реконструисан централни трг у Беранама, што је у плану, кандидујем да понесе назив „Трг жртава транзиције“.
Извор: РТЦГ
