Пише: Туфик Софтић
Када сам чуо податак колико медија има у Црној Гори, донио сам одлуку да и ја направим само мој, на коме могу да пишем шта хоћу. Један медиј мање или више, свеједно ако их има већ регострованих преко 180. Добро сте чули. Тај податак је недавно саопштен на округлом столу у Подгорици, и накнадно сам провјерио и увјерио се да је потпуно тачан. Заправо, претпоставља се да је број и већи, ако би се рачунали и они који до сада нису регистровани, а у јавном су простору.
Није повјеровао ни мој колега коме сам предложио да заједнички уђемо у бизнис. Питам га да ли зна колико, он стаје збуњен. Кажем му да „лупи“ неку бројку. Колега одговара – можда 30 до 40. Када сам му рекао двјеста, остао је без ријечи.
Обојица смо, што би се рекло, из прошлог вијека. Он је новинарску каријеру започео у неким радничким новинама. У то вријеме то се називало „новином у удруженом раду“. Ја сам прве професионалне кораке, након студентских новина и новинарске праксе током студија, започео у „Побједи“. Пожурио сам да завршим факултет прије рока, јер је дописничко мјесто из Берана било упражњено, а дипломираних новинара у то вријеме врло мало. Била би дуга прича зашто нисам у „Побједи“ остао да радим, и отишла би у другом правцу.
Избор, углавном, није био много велики. У том тренутку у Црној Гори су постојале само радничке новине, односно разна фабричка штампа, по једне локалне у већим градовима, и то је било то. У Црној Гори је постојала само РТВ која се у вријеме бивше државе звала Подгорица и касније промијенила име у РТВ Црна Гора, и државна новина „Побједа“.
Када је крајем 1992. године формиран Радио Беране, гдје сам коначно добио стални посао, то је била револуција. Иако сам био дипломирани журналиста, неколико година касније и магистар, нисам могао заобићи оно што је чекало сваког младог радијског новинара. Ухер преко рамена, микрофон у руци, и правац на улицу, на пијацу – у народ. То је једноставно била новинарска абецеда која се морала проћи.
Данас ствари стоје овако: према јавно доступним подацима и анализама медијског тржишта, у Црној Гори има 182 регистрована и активна медија. Стварни број медија је реално много већи, јер многи интернет портали који су у јавном простору још нису регистровани. Ако узмемо ову прву бројку и чињеницу да Црна Гора има 620 хиљада становника, то значи да имамо по један медиј на три до три и по хиљаде становника.
У Црној Гори у овом тренутку има 20 до 25 телевизија, 50 до 60 радио станица које су често најугроженије, мањи број дневних новина, недјелјника и магазина, али зато имамо преко стотину портала који имају најниже трошкове и најбрже су растући медији.
Посматрам, и ништа ми није јасно, како млади људи улазе у новинарство без елементарног професионалног знања, и одмах постају „истраживачки новинари“. Онда оснују свој медиј, и назову га „истраживачки портал“, па још и са префиксом „независни“.
Регионално гледано то није превелико одступање, али је „густина“ медија много већа него у развијеним европским државама. Нејасно је само, чак и односу на регион, како у малој економији и на тако малом тржишту оглашавања, ти медији уопште опстају. Није баш да не знамо ништа, али рецимо управо тако, да је „нејасно“.
Осим малог тржишта оглашавања, оволики број медија аутоматски значи зависност од политике прикривеност донатора или стварног власника, низак професионални стандард, посебно код дијела портала који нису регистровани, и на крају фрагментацију публике, које свако има „по мало“.
Оволики број медија у Црној Гори сам по себи није „лош“, кажу аналитичари, али је економски потпуно неодржив и једноставно доводи до нижег квалитета и јаче политичке поларизације медијског простора. Оно што треба имати на уму је чињеница да се једино национални јавни сервис и локални јавни емитери, којих има петнаест, финансирају из јавних средстава. То значи да је свих преосталих 166 регистрованих медија у приватном власништву.
Невоља настаје оног тренутка када зарад утицаја на јавност и убирања највећег парчета колача од оглашавања, сви пожеле да буду најчитанији, најслушанији и најгледанији. И ту почињу сплетке и насртаји. Ту започиње свађа са агенцијама које неком дају нижи рејтинг у одређеном периоду истраживања.
Колега и ја анализирамо црногорску медијску сцену у свјетлу ових скоро невјероватних података. Он није баш сигуран да би успјели са нашим медијем, док ја немам дилему. Тачно је да треба неко да нас мало „погура“ у старту, али не видим шта је ту проблем. Наћи ћемо агенцију која ће неко вријеме наш медиј котирати високо, по могућности на самом врху. Најбољи, први итд и томе сл. Замолићемо их фино – начините нам то, бићемо широко захвални. Није проблем, платићемо. Ако је потребно, даћемо и мањи број акција. Они те акције послије пребаце на дјецу, и тако прикријемо трагове корупције.
А шта, пита колега, ако се овај тренд раста броја медија настави? Па ништа, одговарам, сваки становник Црне Горе имаће свој медиј. Ти твој, ја мој. И блиско ћемо сарађивати. Ти ћеш преносити шта ја пишем, ја – шта ти пишеш. И дијелићемо прво мјесто по гледаности и посјећености. А када нам рејтинг буде највећи, онда добро продамо медије и купимо некретнине на разним дестинацијама. Уживамо. Не мислиш ваљда да радимо у овим годинама?
Извор: РТЦГ
