Пише: Туфик Софтић
Од Беранке и Полимке, преко Вунка и Ободових погона, до фабрика у Плаву, Андријевици, Рожајама и Колашину, прича о нестанку индустријске опреме отвара питање одговорности читавог некадашњег ланца приватних и државних актера.
Прије више од двије године Портал РТЦГ објавио је текст о томе како су вриједне индустријске машине из некадашњих фабрика у Беранама изношене из Црне Горе, наводно као старо гвожђе, да би, према свједочењима бивших радника и инжењера, у иностранству биле поново састављене и наставиле да раде.
Тада је указано на невјероватну чињеницу да су из некадашње Фабрике папира у Беранама однесене огромне папир-машине, појединачно састављане од великог броја дјелова, које су деценијама представљале основу производње. Према свједочењима људи који су познавали фабрику, машине су растављене до посљедњег шрафа, утоварене и извезене, а потом поново монтиране на одредишту.
Слична свједочења односила су се и на опрему некадашње фабрике коже „Полимка“, чија је вриједност, према процјенама бивших радника, износила више милиона еура.
Данас је, међутим, све очигледније да ово није питање само двије беранске фабрике. Ријеч је о много широј теми која заслужује озбиљну институционалну истрагу – да ли је током приватизације и стечаја индустријских предузећа на сјеверу Црне Горе примјењиван исти или сличан модел распродаје производне опреме као секундарне сировине?
Питање које до данас није добило одговарајући одговор је ко је све морао бити укључен да би такав посао био изведен?
Није било довољно да неко одлучи да прода машину. Неко је морао имати контролу над имовином предузећа и донијети одлуку о њеном отуђењу. У зависности од статуса компаније, то су могли бити власници, управе, одбори директора, стечајни управници или друга лица овлашћена да располажу имовином.
Неко је опет морао ангажовати процјенитеље који су утврђивали вриједност опреме, њено техничко стање и могућност даље употребе. Управо ту се отвара једно од најважнијих питања: како је било могуће да машина која је представљала основу производње једног предузећа буде процијењена као безвриједан или готово безвриједан отпад? Ако је опрема проглашавана неупотребљивом, ко је то утврдио, на основу каквог стручног налаза и да ли је постојала независна контрола такве процјене?
Након тога долазили су купци, посредници, фирме за демонтажу, трговци секундарним сировинама и транспортне компаније. Неко је морао организовати растављање постројења, ангажовати дизалице и специјални транспорт, обезбиједити камионе и шлепере, припремити пратећу документацију и организовати извоз. На крају тог ланца налазили су се надлежни органи који су контролисали документацију и робу приликом извоза и преласка државне границе.
У Беранама је, према свједочењима бивших радника и привредника, нестала опрема из некадашње Фабрике папира, „Полимке“, фабрике за протектирање гума и других предузећа.
У случају „Ободовог“ погона у Беранама, који је производио кондензаторе за фрижидере и замрзиваче, бивши радници су раније говорили да су производне машине и опрема одвезене као старо гвожђе након затварања фабрике. Слична судбина задесила је и Ободов погон у Плаву.
У Бијелом Пољу угашен је „Вунко“, некадашњи велики вунарски комбинат, као и низ других индустријских предузећа. У Андријевици су затворени „Термовент“, „Соко Штарк“, „Мермер“ и друга предузећа. У Рожајама су угашени некадашњи индустријски капацитети, док су у Колашину нестали производни погони и опрема некадашњих предузећа.
Некадашње фабрике на сјеверу нису биле празне хале без икакве вриједности. У њима су се налазиле производне линије, специјализоване машине, алати, пресе, ваљци, електромотори и друга опрема која се често набављала деценијама и представљала резултат великих улагања.
Поједине машине биле су јединствене или веома ријетке на простору бивше Југославије.
Посљедице нису само у вриједности однесеног метала или машина. Црна Гора је изгубила производне капацитете, радна мјеста, знање, тржишта и могућност да у неким дјелатностима поново покрене производњу. Умјесто да се сачува макар дио технолошке основе за будуће инвеститоре, иза многих предузећа остале су празне хале и земљиште које је добило сасвим другу намјену.
У појединим случајевима производња је могла бити угашена из економских разлога, али то не значи да је аутоматски било оправдано уништити или продати сву опрему као секундарну сировину.
Ако је постојала организована шема по којој су вриједне производне машине проглашаване отпадом, продаване за цијену секундарних сировина и изношене из државе, онда одговорност није могла бити само на једном човјеку. Неко је одлучио да се машина прода. Неко је процијенио њену вриједност. Неко ју је купио. Неко је организовао демонтажу и транспорт. Неко је припремио документацију. Неко је контролисао извоз. А неко је на крају одобрио да таква роба напусти Црну Гору.
Сјевер Црне Горе није изгубио само фабрике. Изгубио је и огромну количину производног знања, технологије и имовине која је могла представљати основ за нови индустријски развој.
Зато питање гдје су завршиле машине које су некада производиле у Беранама, Бијелом Пољу, Плаву, Андријевици, Рожајама и Колашину није само питање прошлости.
То је питање одговорности према радницима који су остали без посла, према грађанима који су изгубили индустријску будућност својих градова и према држави која још увијек нема потпун одговор на то како је остала без толиког дијела своје производне имовине.
Извор: РТЦГ
