Пише: Туфик Софтић
Мало ко у Црној Гори зна да је прву проточну хидроелектрану, и то на надморској висини од 1600 метара, направио један Беранац, Ранко Делевић. И мало ко се данас сјећа овог по свему скромног човјека који је рано преминуо.
Покушавам да призовем тренутак нашег првог сусрета и упознавања. Било је то ратних деведесетих, а Ранко је са својом аматерском радио станицом многима био једина веза са блискима који су били тамо негдје у зони ратова на простору СФРЈ, без могућности за било какву комуникацију. И мени, наравно.
Ранку је једноставно био стран сваки национализам, и сваком ко му је закуцао на врата изашао је у сусрет и био њихова веза са најмилијима. Проклете деведесете и проклети братоубилачки рат. Причао ми је како му је посебно било тешко да преноси лоше и болне вијести.
Када су ратови протутњали и радио аматеризам није био више толико актуелан, овај електроенегетицар и иноватор иницирао је идеју да на планини Коњско, изнад његовог Буча, гдје су му издизали баба и деда, направи микро хидроелектрану за потребе сточарског насеља, такозваног катуна – за сијалицу, фрижидер и телевизор, за десетак колиба на врху планине. И да њоме аутоматски управља, одоздо, из Буча, из радионице у породичној кући. Дјеловало је то тада као научна фантастика.
Коњско је, иначе, она чувена планина изнад Берана, дио масива Бјеласице, гдје су Веселин Маслеша и Радован Зоговић, изнијели за то вријеме модерну пресу, на ручни погон, и гдје су штампали неколико првих бројева партизанског гласила “Слобода”.
Некако мислим да ова Маслешина, Зоговићева и Ранкова веза, на овом мјесту, није случајна. Јер дубоко вјерујем у стихове моје омиљене пјесме “не знам кад и не знам гдје, ићи ћемо истом страном улице… у свјету тајни, ми нисмо сами”.
Док су сви слушали његове планове са невјерицом, он је стрпљиво и неупадљиво, искључиво из сопствених прихода, скупљао дио по дио од потребне опреме.
Сјећам се док сам гледао код њега у радионици како све склапа, и знатижељно постављао питања, једино није знао да ми каже колико је шарафа уградио у турбину тешку триста килограма. Али је сваки шараф сам купио.
Инспирацију за овај посао Ранко је добио још као дијете, када је од обичне динаме за бицикло направио микро-микро хидроцентралу и пренио струју за само једну, али злата вриједну, сијалицу у колиби његове бабе. И од тада га је вукла жеља да освијетли читаво Коњско.
Објашњавао ми је како је то такозвана острвска централа, јер се не везује на систем, већ се струја искључиво користи само у сточарском насељу.
Остварио је Ранко свој сан, а за то му је Привредна комора Црне Горе додијелила једне године награду на иновативност, а Општина Беране највеће признање, награду 21. јули.
Оно сто сам заправо хтио да кажем, било је то прије него су се појавил разне хидроенергије, игмаенергије, норденергије и друге тајкунске фирме које су поробиле ријеке на сјеверу, посебно у лимској долини. Ранко је до краја остао жестоки критичар таквог начина уништавања природе.
Када из садашње перспективе размишљам о томе, онда бих могао рећи како је Ранко, заправо, “промашио” вијек. Његово мјесто је, уствари, међу пионирима електрификације на овим просторима – Михаилом Кладником, Словенцем који је живио у Плаву, капиталистима Ђорђијевићима који су освијетлили Мурину, и свима другима који су послије Другог свјетског рата градили мале хидроелектране у Горњем Полимљу, калуђером Миланом Ђуровићем, инжењером Томом Димићем, да не улазим у набрајања и некога заборавим.
Једном ријечју, Ранку Делевићу је мјесто међу тим хуманистима, каквих више скоро да нема. Они су данас на истој страни улице.
Не знам каква је судбина његове централе на Коњском, само сам желио да подсјетим на мог пријатеља, у години у којој ће се навршити пола деценије од његове смрти. Такви људи и њихова дјела не умиру. Остају макар у документима. И макар у једном новинарском тексту.
Извор: РТЦГ
