Пише: Анто Нобило
1.дио
Чланак (колумна Опсерваториј Сарајево, оп. А) Иве Комшића о мом заступању Милорада Додика најбоље говори о перманентној кризи функционирања државе БиХ и дубоком раздору у друштву које влада у БиХ.
Премда сам често био критичан према хрватском правосуђу и функционирања правне државе, након искуства у БиХ почео сам више цијенити Хрватску као правну државу. Овдје имамо примјер Иве Комшића, умировљеног БиХ политичара, који је словио за релативно умјереног, али чији ставови, гдје износи како би требали функционирати одвјетници су антицивилизацијски. Можете мислити какви су ставови оних екстремних.
Ти ставови произлазе из незнања и дубоке подјеле друштва. Критериј подјела су национални, вјерски и политички. Увијек је то црно бијели свијет и тежња да се идентифицирају ”наши” и ”ваши” и да се сви подјеле у торове. Индивидуални приступ тамо није прихватљив, а међунационална сурадња је издаја. Срећом да је обичан свијет разумнији, премда се интензивно ради да се то промјени.
Кренимо редом.
1. Иво Комшић сматра да то што сам прихватио обрану Милорада Додика, који је прекршио одлуку високог представника, пази сад, није у складу с мојим одвјетничким и моралним дигнитетом и да сам могао зарадити на ”много часнији начин”.
Нешто глупље и супротно цивилизацијским досезима унатраг више од 2000 година још нисам чуо. Ови ставови Иве Комшића намећу закључак да нити један морални частан одвјетник не би требао преузети обрану Милорада Додика. Да је обрана Додика нечастан посао. Из свега произлази да нитко не би требао бранити Додика.
Господине Комшић, одговорите на једно питање: тко ће то бити морална полиција у БиХ која ће одређивати који људи ће имати право на одвјетника, а коме ће се судити без бранитеља? Или Додик и сличнима се уопће неће судити? Одмах ће се прогласити кривима.
Моја дјелатност је утемељена на уставу, Закону о одвјетништву и Етичком кодексу.
Устав каже (Чланак 27.):
Одвјетништво као самостална и неовисна служба осигурава свакоме правну помоћ, у складу са законом.
Закон каже:
Чланак 7.
(1) Одвјетници су дужни пружати правну помоћ савјесно, сукладно Уставу Републике Хрватске, законима, статуту и другим опћим актима Коморе, те Кодексу одвјетничке етике.
(2) Одвјетници имају право и дужност у границама закона и добивених овласти подузимати све што по њиховој оцјени може користити странци којој пружају правну помоћ.
Чланак 9.
(1) Одвјетник је дужан пружити правну помоћ странци која му се обрати, а смије је ускратити само због разлога које прописују закон, статут Коморе и Кодекс одвјетничке етике.
Кодекс одвјетничке етике каже:
- Одвјетник је редовито дужан преузети понуђену обрану окривљеника у казненим предметима, без обзира на особу окривљеника и нарав дјела.
- Одвјетник не смије одбити пружање правне помоћи у казненом предмету због тога што би успјешна обрана била тешка, због тога што постоје непобитни докази о извршеном казненом дјелу, због тога што је странка признала извршење казненог дјела, због тежине казненог дјела, због јавног мнијења и сл.
- У казненом предмету, одвјетник може напустити обрану свога брањеника само ако му бранитељска савјест не би допуштала даљњу обрану.
Кад неког узимам за клијента не питам га за националност, вјеру или политичко увјерење. Преузимам обрану јер је човјек у невољи и треба моју помоћ. Могу и требам бранити сваког човјека, па чак и када се не слажем с клијентовим ставовима и понашањем.
Зар Ви г. Комшићу мислите да се ми одвјетници слажемо с поступцима убојица, силоватеља, пљачкаша а ипак их свакодневно бранимо, јер је то цивилизацијски досег још од римског права. Сваки грађанин има право на поштено суђење и непристрани суд. То је наша одвјетничка мисија. Подсјетит ћу се одвјетничког великана из 70 и 80–тих година прошлог стољећа Срђе Поповића, адвоката из Београда.
Он је као Србин бранио усташког министра Андрију Артуковића, овдје у Загребу. Управо излази и фељтон у Аутографу о нашој завршној ријечи па читајте. У та стара времена, неки други Комшић, из истих побуда и с истим ставовима као Ви, звао се Боро Микелић, директор Гавриловића, у паузи суђења ударио је Срђу Поповића уз узвик: ”српска издајицо”. Ово Ваше је слично. Разлика је једино што се мене не усуди нитко физички напасти, због опће познатих разлога. Генијалне су и друге опаске о томе како сам ја као одвјетник требао поступати и остале правне тврдње.
2. Г. Комшић тврди: ”Оптужница је јасна. Милорад Додик је крив…”. Ако је по оптужници Додик крив, онда опет долазимо до закључка да му не треба бранитељ ни судски процес, јер је тужилац написао да је Додик крив.
Нетко би требао објаснити г. Комшићу да оптужница описује основану сумњу да је нетко починио казнено дјело, а само пресуда суда утврђује да је нетко крив.
3. Ваш став ”моралан одвјетник би након пресуде изашао у јавност и признао пораз на суду и уз то изнио аргументе због којих је изгубио спор” је, опет, генијалан савјет. Одвјетник би требао у јавности додатно аргументирати одлуку суда на штету свог клијента. Опет, нетко би требао информирати г. Комшића да првоступањска пресуда није правомоћна, да се окривљеник има право жалити, да након што пресуда по жалбеном суду постане евентуално правомоћна, да можемо ићи на Уставни суд и у коначници на Еуропски суд за људска права. Или г. Комшић сматра да се Додику то не би требало дозволити?
4. Ја за сада нисам коментирао судску пресуду, премда ћу је итекако коментирати. Коментирао сам право на поштено суђење. То право ми нитко не може одузети. Највећи коментар ће бити у нашој жалби. Како је овај процес високо медијски попраћен, како противници предсједника Додика, као и г. Комшић овдје, свакодневно коментирају његову кривицу, то ћу ја итекако жестоко износити контрааргументе. Кажете да правне спорове тумачим политичким аргументима. Ја сам на суду, са својим колегама (ја сам био само правни савјетник из РХ, немам статус бранитеља) износио искључиво правне аргументе. Међутим, контекст суђења је чисто политички. Свима је јасно да су политички противници предсједника Додика одлучили политички елиминирати путем казненог поступка.
Ово је било чисто политичко суђење. Једнако како су политичка суђења била Алији Изетбеговићу у Сарајеву, Готовцу, Будиши, Чичку, Туђману, Веселици у Загребу, Ђиласу у Београду.
Овај случај предсједника по својој суштини је политичко правни проблем, уставно правни и међународно правни, а најмање казнено правни. То је очито већ на први поглед.
5. У покушају да ме дискредитира, Комшић ”зна” да сам ”то учинио” само због великог хонорара. Да сам се продао. Г. Комшићу, а доказ? Или мислите да је Ваша ”оптужба” довољна за утврђивање кривице? Овакви закључци говоре о стању ума г. Комшића. Говоре о њему како би он поступио да је на мом мјесту. Сви који ме познају, а посебно они који познају моју ”имовинску картицу” могу се само насмијати на те тврдње. Што би ја то могао добити у имовинском смислу од г. Додика, а да то ја већ одавно немам?
Да г. Комшићу буде лакше при души објаснит ћу му оно што сви бољи познаватељи мог рада у Хрватској знају. Зашто сам ја прихвати обрану предсједника Додика кад ме је назвао? Зато што се такав случај не одбија. Зато што у себи има правни и политички набој. Зато што се кроз њега прелама судбина БиХ. Зато што мрзим злоупотребу казненог права за политичке обрачуне. Зато што је БиХ као посљедњи еуропски протекторат правно интересантна за проучавање. Нигдје другдје то не можете сусрести. Зато што међународно правни механизам од Дејтона до данас представља изазов за проучавање. Зато што се у правно уређеним земљама овакви поступци више не воде. Зато што све то заједно ствара код мене адреналин, а то је моје погонско гориво. Зато што ми на нишану истрче осебујни ликови, па могу писати овакве текстове, што ме силно забавља.
Надам се да сам задовољио вашу знатижељу. Нажалост по вас – није у питању лова.
А сада о вашим уставноправним ставовима. С њима се не слажем. Имате их право износити, а ја ћу вам покушати изнијети своје ставове.
2.дио
Зашто БиХ има елементе протектората и права улога високог представника
(Ускоро слиједи…)
Извор: Аутограф.хр
