Пише: Милован Урван
Скоро двије деценије од референдума о државној независности, Црна Гора је све даље од сна о суверености, а све ближа кошмару условне љубави према отаџбини, премда та ријеч у данашњем времену дјелује некако отужно, понижено.
Идеја државе претпоставља испуњавање неколика фундаментална захтејава: 1) Одржив систем безбједности; 2) Функционална администрација; 3) Социјална одрживост; 4) Социјална једнакост. (Бар је то легат ХХ вијека, који се у 21. вијеку, не само у Црној Гори, покушава реанимирати, будући да се глобализам, у који се „главачке“ упало, брзо показао као скок у бездан, посебно када је ријеч о малим и осредњим државама.)
За скоро двије деценије независности све четири категорије су егзистирале тек на равни симулације. Испоставило се да држава није вриједност која може да окупи чиниоце заједнице (националне, грађанске, економске…), већ се показало нешто сасвим супротно да је држава мамац, средство уцјене, принуде, пропаганде, митоманије и шта све не. Отуда се у Црној Гори формирало нешто што се може назвати интересним или вулгарним патриотизмом. Ту, дакле, треба тражити механику условне љубави или родољубља. Што су политички чиниоци ближе полугама власти, то њихова љубав према отаџбини јача, и vice versa. Тиме се образује социјална пирамида која се окреће наопачке сразмјерно грамзивости привилеговане политичке касте. Тиме се, дакле, урушава племенита идеја која би била неопходна за било какво аксиолошко постојање.
Тродеценијски режим трагао је у разноврсним, често у бизарним и сулудим смјеровима како би изнашао неки племенити мит којим би могао веома апстрактну идеју државе учинити конкретном у аксиолошком спектру. Међутим, то је била тек јавна и медијска нарација, коју није у пракси испратио ниједан од четири споменута аксиома. Држава је опстајала дословно као приватна својина владајуће касте, која је експлоатисала не само привреду, већ и интерпретацију прошлости, садашњости и будућности.
Када је попуцало огледало тродеценијских лажи, превара и обмана, црногорско друштво се нашло у прилично недефинисаном и дезоријентисаном стању. Нова политичка парадигма, условно говорећи, и нова власт стидљиво тежи да се накалеми на тековине постреферендумске Црне Горе, што доноси стално сударање прогресивних и деструктувних струја. Прогресивни талас могао би репрезентовати премијер државе Милојко Спајић, будући да се његов технократски приступ бар унеколико наметнутнуо као сила друштвене синергија. Деструктиван талас представља предсједник државе Јаков Милатовић, који све више исказује нарцисоидност владара, какав је био и Мило Ђукановић, а својим понизним трчкарањем по Европи, све више личи на предсједника Србије Александра Вучића. Разумије се, спомињање Спајића и Милатовића потребно је разумјети на парадигматском нивоу. Нема ту ништа лично! Осим упитаности, куда и како даље, јер очекивати да може доћи до нивелације технократије и идеологије равно је апсурду.
