Министар унутрашњих послова Француске Жерар Дарманен послао је јединицу полицијских специјалаца у град Нант на западу земље пошто је у понедељак један млади полицајац тешко повређен у сукобу са продавцима дроге. Два дана пре тога једна жена силована је на улици. Три мушкарца пореклом из Судана, од којих је један малолетан, убрзо су ухапшени. Један од њих је том приликом каменом повредио полицајца. Дан касније на другој страни Француске – на истоку – један полицајац задобио је повреде ножем у покушају да контролише возача. Министар унутрашњих послова Жерар Дарманен прошле године крајем маја послао је појачање од 70 полицајаца у Нант како би појачали ноћне патроле. Како се испоставило, ово није дало значајније резултат
Протести грађана за већу безбедност
Нант је некада важио за град у коме је угодно живети. Сада се чују тумачења да је велики број миграната дошао у овде јер префектура у Нанту, с правом или не, има репутацију да „лако издаје папире“ односно дозволе за боравак. Нант је доспео на ударне странице медија због нечувене експлозије насиља на његовим улицама. Грађани Нанта, тврде да живе у страху због свакодневне пуцњаве нарочито у кварту Белвил где се банде прадаваца дроге често обрачунавају у сред дана и на сред улице као у криминалистичким филмовима.
Сасвим млади мигранти продају дрогу на улицама у кварту Белвил у западном делу Нанта, довикују се не скривајући дебеле свежњеве новчаница – написао је један грађанин градоначелници Јохани Ролан, пославши јој уз писмо и снимке. Новинарима је рекао да никада није добио одговор и додао да је његов сусед испребијан само што је погледао дилере на начин који им се није допао. Није ишао у полицију да их пријави јер се плашио освете. Догађаји у Нанту нису изузетак али се град нашао под светлом медијских рефлектора као пример немоћи владајуће администрације да заштити грађане и гарантује им основни мир.
Наиме, исти министар унутрашњих послова Жерар Дарманен прошле године крајем маја послао је појачање од 70 полицајаца у Нант како би појачали ноћне патроле. Како се испоставило, ово није дало значајније резултате. Чак ни демонстрације грађана које је организовало удружење „Ноћна безбедност у Нанту“ нису помогле. Према званичним статистикама насиље је у Нанту порасло 25 одсто док је у Лиону буквално експлодирало – чак 45 одсто за последњих годину дана.
Незбринуте избеглице – рентабилнији радници
Последњих дана у француским медијима много се говори о овим догађајима који сустижу један други. Учесталост насиља има јасну политичку димензију јер статистике кажу да је у 60 одсто случајева нападач странац. Уз то, чак 80 одсто странаца којима се уручи пресуда да напусте земљу, остају на тлу Француске илегално. Незадовољство и гнев грађана расту иако сви нису крајње десно опредељени и нису а приори против странаца. Зашто Француска и њени градови примају мигранте којима не могу да обезбеде посао и нормалне услове за живот? Ово питање многи јавно постављају али се оно заправо никад не отвара до краја. Наиме, тражиоци азила у Француској немају право да раде док чекају одговор државне администрације на њихов захтев да се настане у овој земљи. Тај период чекања може да траје и две године јер тражиоци азила после првог негативног одговора имају право на жалбу. За то време имају право на бесплатну здравствену услугу и на социјалну помоћ која има не омогућава да саставе крај с крајем, тим пре што има и оних са децом која имају право на школовање.
Француској недостаје радна снага која релативно брзо може да се обучи, на пример, као возачи и физички радници на грађевинама, као и сезонска радна снага у пољопривреди. Странци без папира су, међутим, рентабилнији за послодавце него странци „са папирима“ јер раде по нижим ценама.
Чекајући азил многи млади мигранти из Африке и Азије постају плен криминалаца и мафије, узимају дрогу и постају дилери, ако то већ нису постали раније док су путовали до Европе, најчешће преко Турске и Средоземља. У осамнаестом арондисману у Паризу наркомани и дилери буквално су заузели дечји парк изграђен средствима општине… Крек, кокаин, хероин – све се продаје без много скривања. Ни историјски делови Париза, познати са туристичких разгледница, нису постеђени.
„Како да се ради“ у школи, болници, полицији?
Све ово, наравно, ствара код француских грађана очекивање да држава уведе ред да би се осећали безбедним. Француска све више клизи у опасан коктел страхова и проблема. Проблем насиља у коме учествује и део младих миграната даје повод крајњој десници која заступа тезу да инвазија муслимана и не-белих раса прети читавом западном цивилизацијском кругу. Ово се комбинује са већ постојећим проблемима везаним за републикански закон о забрани верских облежја у државним школама. Министарство просвете известило је да не може да изађе на крај са мањком наставника јер је мало оних који желе да раде, било у обдаништима, било као учитељи, као наставници или гимназијски професори.
Некада чувени француски образовни систем спао је на то да позива, буквално, било кога на конкурс за наставника – чак и бивши банкарски службеник без искуства може да предаје математику, а до јуче је за то био потребан, поред завршеног факултета, и посебан испит тежак, говорило се, скоро колико цео факултет.
У таквом контексту – како се ових дана на таласима радио станице Франс ентер пожалила директорка једног колеџа – како да се ради? Наставници су често одусутни, често су крајње некомпетентни јер немају педагошког искуства. Ове године суочавају се са све већим бројем ученица у колеџима и гимназијама које на часове долазе са муслиманском марамом на глави. На интернету су објављена упутства за ученице које желе да задрже мараму у школи како да то учине, а да се не нађу на удару закона. Сви се сећају како је организована акција преко друштвених мрежа довела пре две године до тога да је терориста одсекао главу гимназијском професору и већина сада ћути.
Некадашњи понос Француске, која је имала најбољи здравствени јавни систем на свету – државне болнице су испражњене као школе, изнурене штрајковима. Чак и у великим градовима као Бордо, Тулуз – хитне помоћи су затворене већ у осам сати увече. Људи губе животе. Лекара једноставно нема.
У Стразбуру, рецимо, нормално је да чекате седам сати на преглед у хитној помоћи. Приватне хитне службе у приватним болницама једноставно одбијају нерентабилне пацијенте као што су старије особе са тешким повредама. У полицији је одавно тешка ситуација. Велики број полицајаца врши самоубиства – њих 37 прошле године. Попут наставника и особља у јавним болницама и другим јавним делатностима – они су мало плаћени, раде веома тежак посао и преоптерећени су да би се уштедео новац у државном буџету.
Анти-социјална политика ЕУ
Позадина ових системских проблема је менаџерско управљање јавним сектором, онако како то налажу директиве Европске комисије и правила неолибералне економске доктрине. Сви морају да буду рентабилни – лекар, полицајац, учитељ… У таквом поретку све је бизнис и здравство и васпитање и безбедност. Резултат у Француској изгледа овако: пет милијардера располаже богатством које заједно има 25 милиона Француза. Достигнута је диспропорција која прети да разори друштвени мир.
Француска је, као и друге земље ЕУ, сада дошла у ситуацију да мора да плаћа цену прихватања уговора из Мастрихта 1992. године који је имао улогу устава и којим је прописано да државе чланице имају обавезу да спроводе „тржишну економију“. То је значило увођење неолибералног модела тржишта без граница које се „само организује“, при чему се држава не меша у економију.
Уговор из Лисабона само је потврдио анти-социјалну орјентацију уговора из Мастрихта. Французи су одбили овај уговор на референдуму 2005. године. Он је ипак на крају прошао јер референдумски резултат није узет у обзир и две године касније организовано је ново гласање – том приликом у парламенту где је било лакше добити резултат потребан Бриселу.
Демонтирање државе
Неолиберални модел довео је до демонтирања држава у име приватизације. У Француској, која има изразито укорењену културу јавног сервиса и која пружа отпор, видимо како се ипак успоставља један неодрживи поредак у коме би богати имали квалитетно школство, били безбедни уз приватно обезбеђење и имали би квалитетну здравствену негу уз приватно осигурање. Они који немају да плате – као у САД – ишли би у очајне државне школе, лечили се у диспанзерима, а за безбедност – морали би да се сами сналазе. Ствари су ишле дотле да је истражна комисија Сената објавила извештај из кога произилази да је Макронова администрација у срцу државе инсталирала машину приватних саветодавних кабинета – међу којима и амерички Мекинзи – који су радили посао министарстава. Уз то нису плаћали све порезе. Између 2018. и 2021. држава је платила саветодавним кабинетима 2,8 милијарди евра. По неким мишљењима држава је доспела у приватне руке. Испоставило се да приватним кабинетима поверавано све и свашта – од организовања локалних избора до организовања вакцинације па чак и писања текстова предлога нових закона. Испоставило се да држава није добијала повратну информацију о томе шта су кабинети заиста урадили пошто су потписали уговоре и били плаћени новцем грађана. Никоме нису полагали рачуне.
У овом контексту дошло је до енергетске кризе. Једино левица подсећа да криза ни издалека не би имала овако катастрофалне размере да тржиште енергије није било приватизовано и да енергија, као и храна и вода, нису на тај начин постали предмет тржишних спекулација. Док се грађанима држи лекција да морају да штеде струју и за све се окривљује рат у Украјини, пролазе вести о рекордним профитима енергетских џинова као што су Тотал и Енџи и рекордним диводендама које ће исплатити својим акционарима.
У једном кварту у Стразбуру грађани су добили да плате додатне рацуцне за струју који иду од неколико стотина до више хиљада евра. У контексту енергетске кризе и рата у Украјини читавом овом систему прети социјална и политичка дестабилизација, а у најгорем случају урушавање како су то наговестили избори у Италији, па и у Шведској …
Наташа Јокић
Извор: Балкан Магазин
