Пише: Вук Бачановић
Не представља нарочит подвиг критиковати митрополите Јоаникија и Методија због њихових ставова о носиоцу Хитлеровог Гвозденог крста Павлу Ђуришићу и, генерално, о Равногорском покрету. Подаци из историјских докумената, који стоје у супротности сa врло штетном тенденцијом унутар цјелокупне СПЦ — да се, било свјесно и намјерно ради политичких циљева, било несвјесно у религијском жару, врши ритуална и симболичка трансформација историјског у митско — толико су неумољиви да ће свако ко покуша стати у одбрану личности попут Ђуришића, у фер размјени аргумената, бити тешко потучен. Међутим, на степену развоја човјечанства на којем све и једна људска заједница — од високобразованих Американаца из интелектуалних центара просвјећеног Запада, па до аустралијских Абориџина — најчешће не тражи историјску прецизност, него наратив који инспирише, обједињује и објашњава свијет, ма како он био у супротности с чињеницама, тај је задатак изузетно тежак. Јер историјска личност која постаје dramatis persona у колективној ритуалној представи увијек дотиче емотивне струне, док „досадни“ историчар који указује на прашњаве архивске хартије остаје по страни. На једном од предавања које сам држао Американцима у Сарајеву, један старији господин у својим касним шездесетим прокоментарисао је: „Морам признати да сам први пут довео у сумњу своје вјеровање да смо ми земља која цијелом свијету доноси демократију и просперитет.“ Нема суштинске разлике, односно сукоба између чињеница и колективних представа код њега и код оних који су у свој митолошки систем усисали, намјерно понуђене, особе попут Насера Орића и Павла Ђуришића и поистовјетили их с архетипом ратника-витеза.
Управо у том судару историје и мита лежи кључна тешкоћа сваког озбиљног покушаја друштвене еманципације. Када се историјска анализа суочи с утабаним колективним наративима, она губи на привлачности — јер истина је често неугодна, ружна, непријатна и, што је најгоре, не служи ниједном великом циљу, поготово у злокобним временима цивилизацијских посрнућа, када су људи очајни за херојским узорима, па макар их правили од блата. Али управо у тој непријатности налази се простор слободе: ослобађање од лажи којима себе тјешимо, и, на крају крајева, растерећење традиције од таквих лажи.
Уколико епископи Српске цркве у Црној Гори, као фигуре од великог утицаја, не могу или не желе преузети ту одговорност, онда се поставља питање: ко ће бити тај који ће то учинити и какве ће му бити намјере? Јер опасност није у томе што ће неко митски тумачити прошлост, већ у томе што се те фикције политички злоупотребљавају — као што се већ дешавало, посебно у Црној Гори, Србији и Босни и Херцеговини, у којима су преминуле масовне убице, ситне варалице, битанге и сјецикесе из ближе или даље прошлости прокламовани „свецима“, заштитницима масовних убица, ситних варалица, битанги и сјецикеса на власти.
У таквом моралном посрнућу, мит више није начин тумачења прошлости који представља непроцјењиво културолошко и идентитетско богатство народа, већ примитивно оруђе за поробљавање садашњости. Па ипак, треба пазити да овакве појаве добију правоваљану критику, а не полукритике које немају сврху да погоде у мету. Колумниста подгоричких Вијести Жељко Ивановић донекле је у праву када каже:
„Иако су црногорски и југословенски комунисти били перје у односу на бољшевике друга Стаљина, Јоаникијева истрага злочина ‘црвених’ се завршава са Јасеновцем и Зиданим Мостом. Не виде се гулази и колхози, Сибир и Лубјанка, зато се данас не види ни агресија и злочин над Украјином.“
Истина је да успоредба односа према Православној цркви у СФРЈ и СССР-у, у којем је црвени терор однио животе између 8 и 15 хиљада свештеника и епископа и у којем су тридесетих година прошлога вијека организована масовна спаљивања икона и других светиња уз пригодно весеље, нимало не одговара ономе што смо могли читати и слушати из ригидне антикомунистичке пропагандне хистерије, која од деведесетих година обликује умове генерација, и у којој је ослободилачка војска југословенских партизана проглашавана „гором од усташа“.
Истина је и да многи, из баналне русофилије, по потреби не виде или не желе видјети „гулаге, колхозе, Сибир и Лубјанку“, баш као што неки други не желе видјети да се највећи злочин над Украјином одиграо давно прије руског напада, односно 2014. године, када су НАТО државним ударом на власт доведени отворени неонацисти — бандеровци, који су, углавном под изговором декомунизације, у потпуности разорили осјетљиво украјинско друштво.
Занимљиво је да Ивановић прозива православни епископат у Црној Гори за недосљедност, западајући у идентичну матрицу према којој је хероизација Павла Ђуришића нешто ужасно (што и јесте), али не и Степана Бандере. Обје изопачене апотеозе не служе ничему другом до легитимисању моралног суноврата црногорског друштва. Када се ликови сумњиве прошлости уздигну на пиједестал националне или вјерске величине, порука коју друштво шаље није само ревизионистичка — она је дубоко цинична: крађа, насиље и издаја постају оправдане ако их обавијеш у довољно дебео слој патриотске, теолошке, а у овом случају и проевропске реторике.
На исти начин се може читати Ивановићева тврдња да је „СПЦ идеолошка, а не вјерска организација, и да њени прваци и митрополити нијесу пастири мира и екуменизма, већ једне идеологије и тоталитаризма. Црвено православље, тако испада.“ На страну сада што би се оваква површна, а самим тим и нетачна оцјена могла примијенити на све и једну вјерску заједницу у Црној Гори и што, формулисана на начин на који јесте, не звучи као добронамјерна критика, већ као тумачење Анте Павелића због којега у НДХ не може постојати СПЦ — она, заправо, своди више од 800 година стару епархију, из које је израсла црногорска држава, на више него спорна промишљања двојице епископа.
То је исто као кад бисмо тврдили да је Римокатоличка црква „идеолошка, а не вјерска организација“ због беатифкације Степинца, а Исламска заједница исто то због благонаклоног става према колаборационистима и злочинцима из властитих редова. Ивановић, у том смислу није мање ригидан од бољшевика који су уништење Руске цркве тумачили као оправдан радикалан обрачун са једним од царистичких идеолошких апарата, баш као да евхаристијска заједница са царем или без њега није далеко више од тога. Али, то је оно о чему мора водити рачуна и црногорски православни епископат. Заиста, због чега се у вишеструко подијељеној земљи црква своди на равногорски клуб? И у складу с тим, због чега се страх од бољшевизма настоји представити као оправдање за разнолике облике зла, од колаборације са нацистима до масакрирања људи „погрешне“ вјере? То што су бројне критике цркве баналне, то не значи да оне нису реакција на доминантне црквене банализације. Црква не може допуштати да Христос буде засјењен фалсификованим биографијама и ратним заставама претвореним у иконе, већ живјети од духовне снаге да истину каже и онда кад је непријатна, да гријех назове правим именом, па макар био обавијен барјаком са православним знамењима или мантијом. Ако се Црква одрекне тог позива, ако постане само још једна идеолошка трибина у низу, онда није проблем што је други нападају — него то што је у очима већине властитом заслугом престала да буде оно што тврди да јесте.
Али, то је оно о чему мора водити рачуна и црногорски православни епископат. Заиста, због чега се у вишеструко подијељеној земљи црква, због изјава епископата, своди на равногорски клуб? И, у складу с тим, због чега се страх од бољшевизма настоји представити као оправдање за разнолике облике зла — од колаборације с нацистима до масакрирања људи „погрешне“ вјере?
То што су бројне критике цркве баналне не значи да оне нису реакција на доминантне црквене банализације. Црква не може допуштати да Христос буде засјењен фалсификованим биографијама и ратним заставама претвореним у иконе, већ живјети од духовне снаге да истину каже чак и онда када је непријатна; да гријех назове правим именом — па макар био обавијен барјаком с православним знамењима или мантијом.
Ако се Црква одрекне тог позива, ако постане само још једна идеолошка трибина у низу, онда главни проблем није у томе што је други нападају — већ у томе што је у очима већине, престала бити оно што тврди да јесте. На крају крајева, због тога што је не нападају због Јеванђеља, већ због онога што нема баш никакве везе с њим.
