Пише: Никола Маловић
Преко десет хиљада лиценцираних, у данашњем смислу те ријечи, капетана дуге пловидбе током историје – Бока Которска је тим високим наутичким титулама једна од најнасељенијих малих географија на свијету. Да Бока Которска све то јест, Црна Гора нема представу, црногорска јавност не зна, није ни у школском ни на телевизијском програму.
О томе да ли Црна Гора јесте поморска земља повели смо разговор са Драженом Јовановићем (1976), дипл. историчарем, дугогодишњим кустосом тиватске Збирке поморског насљеђа, подигнуте на остацима некадашњег аустроугарског и југословенског Арсенала, а данас на територији луксузног ризорта Porto Montenegro.
Да ли је Црна Гора и даље поморска или је само приморска држава?
Бити поморска држава је ствар успијеха. Државе које су изгубиле контакт са морем не могу се сматрати успијешним у ширем историјском смислу јер су остале ускраћене за непосредну и слободну комуникацију са свијетом. Море повезује. Нема те ријеке, ма колико она била дуга у свом пловном путу, нити тог стратешког копненог коридора, који вас могу спојити са свијетом колико може километар обале на којој суверено владате. Црна Гора има своје копно и своју обалу дугу 293 километра, али се поставља питање колико има суверенитета над њима…
Црна Гора је продала своја два бродоградилишта да би данас оба била привезишта за јахте, уништила је своје двије бродарске компаније да би данас под својом заставом имала неколико комерцијалних бродова, са дневнопоетичним именима као што су „21. мај“ (датум Референдума), „30. август“ (датум када је опозиција побиједила Ђукановићев режим), „Руку правде“, итд… По овим именима се види да им кумови нису ушли у море даље и дубље од обале. Црна Гора нема адекватну заштиту морске границе. Јахтама улази у акваториј ко, како и када хоће, уз мало контроле. Дођу такви, окупају се, онечисте море, диве се географији и оду.
Како оцјењујете интеракцију Црне Горе с морем?
Црна Гора нема интеракције са морем. Интеракција подразумијева узајамни однос, а Црна Гора се према своме мору, као и према својој историји односи унилатерално, заборављајући колико је у крви платила да би се дичила и једним и другим.
Добронамјеран у опису, закључујем да Црна Гора није поморска држава. Једва да је и приморска, јер се свога приморја сјети пословично тек сваког јуна. Рибарство готово и не постоји, а слично је и са еколошком заштитом мора. Зато је развијен криволов и то у својим најнецивилизованијим облицима, као што је излов рибе динамитом.
Плаже су практично приватизоване. Јер шта је друго давање у сезонски закуп купалишта него орочена приватизација?
Оно мало гребена и хриди који су инкубатори морске флоре и фауне се налазе у великој опасности усљед претјераног излова шкољки које су природни пречишћивачи мора. На граници смо полуције.
Шкољке су опет на мети због масовног туризма, јер сваки турист жели да осјети Средоземље и на тањиру. Насипањем плажа грађевинским или рјечним шљунком, како би се добио простор за још покоји ред лежаљки, страдавају станишта ситних приобалних организама и риба који су темељ морског екосистема. Заливско море је постало бунар. Нема рибе.
Као свједок промјена у географији коју поједини наши аналитичари зову рубном, иако је обални Срби тако не доживљавају, мислите ли да су веће зараде на броду или око бродова, на мегајахтама или око мегајахти?
Бока никако није рубна. Бар није била до сада. Што се тиче зарада, све зависи гдје, како и за кога радите. Није исто када хљеб зарађујете као поморац на броду или као менаџер у луци, као морнар на мегајахти или као трговац луксузним потрепштинама у марини. Ипак, зараде су веће око бродова и мегајахти. То је велика индустрија у којој се врти много новца. Више новца заради онај ко посао организује него онај ко га изводи. Као и у руднику. Поморци, у неку руку и јесу рудари, само што је њихов рудник плав и простран, дубљи од било ког другог.
У доба нама знаних младости није било опасно по живот препливати најужи дио Залива, мореуз Вериге. Данас је то опасно, због силних пропелера и хиперинфлације наутичких дешавања у Боки. Откуд толики крузери, мегајахте, јахте, катамарани, једрилице, глисери, скутери…?
Вериге сам препливао тек неколико пута. Данас је постало опасно пливати и унутар јасно омеђених купалишта. Разлог су многобројна поменута пловила, али прије свега њихови бахати корисници – хероји транзиције и њихови генетски изданци, туристи довољно дубоког џепа да изнајме водени скутер на неколико сати, припити викенд-јахташи и остала „елитна“ екипа. Они, практично, без контроле и санкција угрожавају туђе животе, остављају бијеле трагове свога бахатлука, запљускују обалу таласима осионости и таштине, а неријетко испуштају и фекалије из својих скупоцијених пловила под нос нама Приморцима. Они који би требало да им стану на пут су непримјетни, често не својом вољом, и нема их довољно да контролишу изузетну фреквенцију воденог саобраћаја. Уз то, ризикују да испадну кочничари јахтинг-туризма, стратешког и битног замајца нашег вртоглавог успијеха. И док, рецимо, син неке важне особе дивља скутером пред плажом, или неки припадник нижерангираног џет-сета вози глисер регистрован у Делаверу, одговорни заустављају барку на весла с локалном регистрацијом и од веслача траже дозволе: за рибање, за водитеља чамца, доказ о регистрацији, прву помоћ и сидро. Овако изгледа перфидан начин да се неко склони са пута и са мора уопште.
Да ли је Бока Которска постала дестинација која проституише своју љепоту вишој средњој и нижој високој класи?
Бока и приморје Црне Горе проституишу богом дану љепоту. Туризам јесте битна привредна грана, али ако се води лоше, онда гуши супстрат који нас чини пожељном дестинацијом. Понекад ми Бока Которска личи на прелијепу, али затупасту сеоску дјевојку која пада на први комплимент. Но можда тако мора бити због додијељене нам улоге. Живимо у свијету у коме су карте подијељене, а најјаче штихове у рукама држе крупни играчи. Малима је у таквом свијету мјесто за играћим столом само колико да попуне број. Ваљда нам се допада друштво, па смо још у игри у којој на сто улажемо све, па и породично сребро. Малима можда и није дозвољена интеракција са морем, већ само да, ако имају среће, буду уз море и дају га неком другом. На крају, зна се ко са усхићењем већ више од 250 година поносно и гордо пјева да влада морем.
Извор: Печат
