Пише: Милован Урван
Међу Монтенегринима постоји мантра како су Срби у данашњој Црној Гори производ србијанске политике, поготово дјеловања, како они у својој незнавености кажу, „цркве Србије“. Лишавајући себе, свјесно или несвјесно, знања о историји Црне Горе, превиђају најважније знања: Србе у Црној Гори на очување свог националног, језичког, културног и вјерског идентитета, најприје, обавезује црногорска историја, која је од свог постања и прапостања еминентно српска. Тога су, дабоме, творци монтенегринства добрано свјесни, те су баш због тога континуирано радили на брисању или сјенчењу историје својим псеудо-интерпретацијама.
Дочим, њихово дјеловање у минулим деценијама једино је успјешно разоткрило њихове стварне намјере: Створити националну црногорску државу, не због нације и не због државе, већ због позиције за несметано терорисање и експлоатисање државне привреде и економије.
Борба за „идентитет“ свела се само на параван који скрива те стварне намјере. У ту сврху, а потпомогнути сличним интересима бјелосвјетских сила, прогласили су дио својих сународника, Срба, за државне непријатеље. Потом, најразноврснијим механизмима дискриминације успјели да код Срба из Црне Горе произведу, ако не баш мржњу, онда огромно неповјерење према држави. Могло би се, метафорички, рећи да су ампутирали, тако, држави једну руку и једну ногу. Најгоре од свега, сама помисао да би се српском народу у Црној Гори могло вратити достојанство нормирањем српског језика као службеног, одмах је те државне „касапе“ узнемирило, те вриште преко својих чиновника и портала, како томе није мјесто ни вријеме. Прокључало старо, њино, лицемјерство; увијек, скоро сихзофрено, будући да се с једне стране, заклињу у грађанство, демократију и равноправност, док, с друге стране, раде само у интересу своје стране – не нације, већ своје „класе“ грамзивних, неправедних и лажних патриЈота.
Шта смо добили на крају!? Ништа, тј. државу која нит је коме мајка, нит је коме маћеха. Њеним најгласнијим чуварима (части и поштења) била је, очито, само трговина… И томе, изгледа, краја нема.
