У вероватно најважнијем изборном такмичењу у свету 2023. године турски председник Реџеп Тајип Ердоган осигурао је још један петогодишњи мандат. Ердоган је освојио свој трећи мандат након тесне победе у другом кругу гласања, победивши изазивача Кемала Килиџдароглуа за четири процентна поена, осигуравши 52,1 одсто гласова уз одзив од 84 одсто. Ердоганова ера ће бити настављена.
Подвиг
Ово је изванредан подвиг, с обзиром на дуготрајни економски пад Турске, њену стопу инфлације од 43 одсто у априлу (пад са огромних 85 одсто у 2022. години, али и даље висок), скори колапс њене валуте, лире и генерални пад владе у ауторитаризам. Ситуацију погоршава континуирана контроверза у вези са наводним спорим одговором владе на два потреса у фебруару у којима је погинуло више од 50.000 људи у југоисточној Турској и суседној Сирији.
Али у Турској и даље превладавају културна и религијска питања. Нешто више од половине бирачког тела види Ердогана као месијанску фигуру с непогрешивим квалитетима – посебно турски верски конзервативци, који су се дуго осећали маргинализовано.
Нешто мање од половине турског бирачког тела, међутим, види Ердогана као рушитеља демократије и кемалистичког наслеђа секуларизма. Његови критичари у земљи и иностранству тврде да је он годинама поткопавао политичка права и институције до те мере да се Турска тешко може назвати демократијом. Килиџдароглу се пожалио на “најнепоштеније изборе”. Неки западни аналитичари негодовали су због вероватног наставка блиских односа између Анкаре и Москве.
Политика
Ердоганови критичари не схватају да је његова мешавина национализма, исламизма и неоотоманских визија империјалне величине била изузетно успешна мешавина. Његове присталице не маре за наводну ерозију “права” у западном стилу. И, упркос недавној слабости у економији, Ердоган се сматра поборником економске социјалне правде. Током прве деценије његове владавине просечан доходак Турака по глави становника се утростручио, док су механизми прерасподеле дохотка које је увела влада АКП значили да су мање имућне класе имале несразмерну корист од повећања прихода.
Његов поновни избор значи да ће Ердоган бити турски лидер с најдужим стажом откако је Мустафа Кемал Ататурк основао републику пре једног века. Први пут је дошао на власт као премијер 2003, а председник је постао 2014. Председавао је двема променама устава, 2010. године када је турска војска неутрализована као чувар кемалистичког политичког поретка и 2017. када су председништву додељена огромна додатна овлашћења.
Искористио је и неуспели државни удар у јулу 2016. да изврши темељну чистку правосуђа, државне службе, академске заједнице и целокупног безбедносног апарата. У спољним пословима Ердоган је склон персонализовању геополитички укорењених односа с другим лидерима. Његов однос с Путином посебно је одиграо кључну улогу у текућем дистанцирању Турске од САД и НАТО-а. То је почело много пре рата у Украјини када је Турска 2017. одлучила да од Москве купи противракетни одбрамбени систем С-400. Од инвазије на Украјину Турска не само да је наставила, већ и знатно проширила, пословне везе са Русијом. Ердоган је све време настојао да Турску прикаже као вредног дипломатског посредника између Русије и Запада и успешно је посредовао у кључном споразуму за испоруку жита из Црног мора између зараћених земаља. Он је такође изазвао савезнике из НАТО-а тако што је одгодио приступање Финске Алијанси и потпуно блокирао Шведску.
Јавно мњење
Геостратешка независност, која се манифестује у противљењу Анкаре “колективном Западу”, прилично је популарна чак и међу оним Турцима који не одобравају Ердоганову друштвену и културну агенду (углавном млади и турски левичари). То иде руку под руку са жељом већине Турака, која надилази страначко-политичке и личне изборе, да реафирмишу повратак своје земље на глобалну сцену као моћног играча.
Лидери и елите Турске деле неповерење турске јавности према Америци. Истраживање из 2017. показало је да 72 одсто Турака види САД као безбедносну претњу њиховој земљи. Турци свих политичких нијанси окривљују Бајденову администрацију за нескривену америчку подршку Грчкој у вези са спорним економским зонама на Егеју и источном Медитерану. Такође су љути на америчку војну и логистичку подршку Курдима у Сирији, за које влада у Анкари сматра да су под контролом ПКК, означене терористичке групе.
Збуњујуће је да узастопне администрације у Вашингтону нису успеле да схвате тектонску промену турске спољне политике и дугорочне стратегије која се догодила под Ердоганом. Темељна промена приоритета требало је да буде евидентна најкасније 2009, када је отац турске неоосманске стратегије Ахмет Давутоглу постао министар спољних послова. Залагао се за диверзификацију геополитичких опција Турске стварањем турских зона утицаја на Балкану, Кавказу, у централној Азији и на Блиском истоку. Давутоглу је устврдио да је Турска имала “улогу успостављања реда” у тим регијама, сасвим одвојено од својих веза са Западом.
Крај процеса
Ердогановим реизбором сведочимо крају процеса који се може прецизно предвидети. Након Ердоганове победе стара кемалистичка елита вероватно ће претрпети трајни губитак самопоуздања. Промена унутар турске државе и друштва, њеног етоса и институционалне културе је неповратна. Секуларистичке елите плаћају цену помоћи Ердогану у кључним раним годинама његовог мандата. Турска активистичка спољна политика завела је кемалисте визијом Турске као велике силе која се поновно оживљава.
То је омогућило Ердогану да кооптира у пројекат многе високе државне службенике, дипломате и генерале који нису били наклоњени идеолошким претпоставкама његове парадигме, али који су били спремни и вољни да подрже њене наизглед “реалистичке” аспекте у геостратешком смислу.
Ово је био Фаустов пакт. Зарад статуса Турске као прворазредне регионалне силе – угодне њиховом националистичком сензибилитету – секуларистичка елита била је спремна да затвори очи пред чињеницом да је ислам увек био свеобухватни називник пројекта. Али када је политички утицај војске био сломљен, то је било готово.
Срђа Трифковић
Извор: Глас Српске
