Прича о Цетињу донекле је прича о Црној Гори, јер, они који је највише штите обично сносе највећу одговорност за стање у ком се данас налази. Цетиње постаје мит, а носе га у срцу сви они који су отишли, па град посматрају као да је то град из филма Cinema Paradiso. Имају право на то.
Пита ме пријатељ, што се дешава са Цетињем? Разговарамо два сата, одговора нема на видику. Нико не зна. Ни они што тврде да знају не знају.
Читају се пјесме Леса Ивановића, позивамо се на Киша, декламује се Славко, али и даље нема одговора. Баналност фејсбук статуса прекрије сјајне стихове и говоре.
Једна од најбољих књига о Цетињу је књига Орлов крш Бата Томашевића. Тамо има трага који води одговору. Али то су само стазе, данас се не може ништа са сигурношћу рећи, јер човјек неће да се огријеши о град, а скупа је данас свака ријеч, јер се грешка вреба, дочекује на волеј, протумачи зе свако слово онако како којој страни одговара.
Прича о Цетињу донекле је прича о Црној Гори, јер, они који је највише штите обично сносе највећу одговорност за стање у ком се данас налази. Цетиње постаје мит, а носе га у срцу сви они који су отишли, па град посматрају као да је то град из филма Cinema Paradiso. Имају право на то.
Али оно што данас један град чини градом су услови за живот. Градски саобраћај, саобраћајнице, биоскоп, бициклистичке стазе, опера, базени отворенини затворени, све што и беби и пензионерима може град да понуди, свим људима, да им буде живот лакши, да уживају у животу.
Бојим се да је Цетиње препуштено времену, да су шансе пропуштене, да и закон о пријестоници нема превеликог ефекта, јер џаба стожу паре у Цетиње ако се град празни.
Подгорица је на сваких десетак година потпуно другачији град. О Будви и Тивту да не говоримо. Има ту и доброг и лошег, али какви су да су, та три града су градови за неке нове генерације. У њима се нешто ново дешава.
Цетиње је нажалост град неодвојив од историје, одсјечен од модерног доба. Неко га је изопштио још почев од 1990. године, исисали су све и оставили пођеле.
Нешто ту не штима, јер неко је морао да одговара, макар због фабрике чоколаде. То је савршена шарена лажа. Да је неко обећао фабрику Мерцедеса, још да им се опрости на мегаломанији. Али Цетињу су обећали чоколаду, слатко зар не? А фрижидере су испразнили, Обод затворили.
Треба питати претходне градоначелнике зашто је Цетиње данас овакво какво јесте. Заустављено у времену, изгледа попут кулиса за филм.
Одговора нема јер нема поенте. И да добијемо одговор сад је касно. Штампају се књиге разне, а све су то кривице које се пребацују другима. Нема нико ни срца ни петље да призна што то би са Цетињем.
Преемотивно је то питање, а тако често злоупотријебљено. Зато ће и остати мит, јер митови лијепо звуче али је тешко вјеровати у њих.
Тако ће и за сто година људи који буду слушали о Цетињу тешко моћи да повјерују што се све дешавало на тим улицама и у зградама. Јер прича ће бити превише лијепа, а биће премало доказа. Нажалост.
Да видимо хоће ли бити на Цетињу пјесника и романописца новије генерације да причу о Цетињу спакује у поезију или роман. Јер, од силних “историјских фак(а)та” људима се смучи, такве књиге Цетиње није заслужило.
Цетињу остаје да се нада најбољем, како то о себи рече једном један писац И. Т.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
