Пише: Тони Кевин
Превод: Журнал
Међу коментаторима влада необично велико шаренило ставова – неки чак показују извјесно разумијевање за стратешку позицију и циљеве Русије – о томе шта ће се догодити у Аљасци у петак, када ће се руски предсједник Владимир Путин и амерички предсједник Доналд Трамп састати, између осталог, и ради разговора о рату у Украјини.
Ово је ситуација у којој је прогнозу теже дати него иначе.
Берлетик и Слебода очекују неуспјех.
Најмрачније прогнозе долазе од аналитичара Брајана Берлетика и Марка Слебоде. Оба двојица с мрачним изразом гледају на недавна искуства с Трамповом издајом. Вјерују да се Америци не може вјеровати ни на једном нивоу.
Страхују да би хаос који окружује Трампа могао омогућити покушај атентата на Путина на тлу Аљаске, и то у осјетљивим тренуцима слетања или полетања његовог авиона. Око Анкореџа има доста брдовитих шума, погодних за скривање атентатора с преносивим ПВО ракетама.
Ту је и питање ризика да Путин буде ухапшен на америчком тлу, будући да је под оптужницом Међународног кривичног суда. Сједињеним Државама није потребно да буду чланица тог суда да би га задржале и предале Хашком трибуналу. Изгледа да је Путин прихватио америчка увјеравања да му се ништа неће догодити на америчкој војној бази гдје ће се самит одржати.
Ипак, извјесно олакшање је чињеница да ће састанци бити на америчкој бази, и надам се да ће Путинови највиши безбједносни савјетници инсистирати на његовом минималном контакту с медијима и јавношћу. Ово није Москва.
Слебода, који доста времена проводи с припадницима руске војске, забринут је што Путин иде „на слијепо“ у сусрет без адекватне дипломатске припреме. Он је практично преокренуо своје чврсте доктрине. Намјере обе стране и даље су, благо речено, прилично нејасне.
Уопште није јасно шта ће се заправо наћи на дневном реду. Трамп из дана у дан износи различите ставове о наводним размјенама територија између Русије и Украјине као кључу за мир. Русија, међутим, ни на који начин није дала на знање да је спремна на такав договор. И зашто би? Тренутно напредује како би заузела цијеле двије донбаске области, док се украјинске снаге повлаче из посљедњих упоришта у Покровску, Константиновки, а на крају и у Славјанску и Краматорску.
Када је ријеч о Запорошкој и Херсонској области, поставља се питање да ли би садашња линија раздвајања дуж Дњепра постала трајна граница. То би значило да би градови Запорожје и Херсон остали под контролом Украјине, док би Дњепар постао граница у све четири поменуте области.
Таква концесија захтијевала би измјену руског устава. И чак и тада, била би прихватљива само као дио трајног и свеобухватног мировног пакета који би испунио све друге руске захтјеве према Украјини: гарантовану неутралност, одсуство НАТО инфраструктуре, спровођење „денацификације“ и заштиту људских права етничких Руса.
Мало је сумње да би се у редовима руске војске јавило незадовољство због непотпуне побједе након свих уложених жртава. Подразумијева се и да би Русија морала да се повуче из пограничних безбједносних зона које тренутно држи у Сумској и Харковској области на сјеверу.
Ни Берлетик ни Слебода не гаје никакву наду у такав исход. Очекују да ће преговори пропасти. Чврсто стоје на становишту да мира у Украјини не може бити без темељне промјене режима у Кијеву и доласка нове власти која ће бити спремна да прихвати Русију као сусједа.
Докле год у Украјини влада отровна бандеровска идеологија, стварног мира не може бити. Према њиховом мишљењу, рат ће трајати све до руске војне побједе и мировних услова које ће диктирати Москва.
Украјински предсједник Владимир Зеленски, у свом препознатљиво намрштеном маниру, а уз подршку европских чланица НАТО-а, уосталом је и отворено одбацио могућност овакве размјене територија.
Током видео-конференције са европским лидерима у сриједу, Трамп је пристао да не „преговара о територијалним питањима“, рекавши да о томе Украјина мора разговарати директно са Русијом, пренио је The Wall Street Journal, позивајући се на њемачког канцелара Фридриха Мерца, који је и заказао састанак. Трамп је такође припријетио „озбиљним посљедицама“ за Русију уколико на самиту не пристане на моментални прекид ватре без територијалних уступака — на шта је Русија више пута поручила да неће пристати.
Гилберт Доктороу види наду
Аналитичар Гилберт Доктороу на Аљаску гледа као на прву етапу постепеног процеса приближавања миру. Он је најоптимистичнији у овој групи независних западних коментатора. Свој поглед усмјерава изван Украјине, ка широј слици нормализације у Европи, и ту види трачак наде — како опада подршка русофобним владама НАТО-а и расте незадовољство у њиховим земљама.
Сам Трамп је, прије сриједине конференције са европским лидерима, изјавио нешто што иде у прилог Доктороуовом гледишту, назвавши Аљаску „почетним испитивањем терена“ које би требало да буде праћено даљим састанцима.
Руси већ говоре о могућем другом састанку у блиској будућности, и то у Русији — можда у Владивостоку — како би се наставила логична идеја двије пацифичке војне силе које се понашају као добри сусједи. Побољшање односа САД и Русије изгледа да је један од главних Путинових циљева у овом путовању у Америку.
МакГрегор и Лари Џонсон — сумње у Трампа
И пуковник Даглас МакГрегор и бивши аналитичар ЦИА-е Лари Џонсон указују на тешкоће постизања напретка у Аљасци и на Трампову склоност да попусти под притиском бројних опструктора. Ко уопште у његовом кабинету заиста подржава Трампове тежње ка миру с Русијом? Сви они, чини се, и даље живе у менталном универзуму РАНД корпорације, гдје је вјечна конфронтација и обуздавање Русије једино могући сценарио.
Кирил Дмитријев тражи ново билатерално отопљавање односа
С руске стране, Кирил Дмитријев на свом налогу на „Твитер X“-у испољава одлучан оптимизам.
Дмитријев је Путинов главни преговарач у сарадњи с Трамповим водећим посредником Стивом Виткофом. Изразио је увјерење да се неоконзервативци и други подстрекачи сукоба „у петак неће смијешити“.
Посебно је нагласио шире могућности које превазилазе питање Украјине — ка новом билатералном отопљавању односа, обиљеженом сарадњом у Арктику, укидањем санкција и нормализацијом дипломатских и трговинских односа, можда по узору на модел Реган–Брежњев за нову америчко–руску детанту.
Други руски коментатори блиски Кремљу пишу с одушевљењем о симболичком значају Аљаске као историјског примјера сарадње — када је Русија продала Аљаску Сједињеним Државама под повољним условима како би спријечила да је Британија отме силом, и када је дипломатски подржала САД у Рату за независност против Британије, као и у Грађанском рату против Конфедерације.
Савјети Џефрија Сакса за Трампа
Џефри Сакс је у понедјељак, у разговору с Гленом Дисеном, понудио најизбалансиранији коментар — одбио је да даје прогнозе, али је јасно и без увијања изнио шта би волио да се догоди.
Жели да Трамп покаже храброст — нечему по чему, примјећује Сакс, није познат — и да заједно с Путином крене мирно испреговараним путем ка новој детанти. Сакс жели да Трамп каже Зеленском, Мерцу, британском премијеру Киру Стармеру, генералном секретару НАТО-а Марку Рутеу, предсједници Европске комисије Урсули фон дер Лајен и високој представници ЕУ за спољну политику Каји Калас да „могу одмах скочити у Илиамну“, највеће језеро на Аљасци.
Жели да Трамп јавно подржи руске циљеве: окончање рата, неутрална Украјина, одсуство НАТО-а, демократски избори у Украјини који би замијенили недемократску власт Зеленског под ратним стањем. Подсјећа и на очајничку жељу 80 одсто испитаних Украјинаца да се рат оконча. Све то, сматра, требало би да Трампу улије нову храброст.
Ипак, Сакс није оптимиста да ће се то догодити. Вјерује да ће Трамп поново попустити пред „дубоком државом“ и фанатичним НАТО савезницима у Европи — као што је већ чинио у прошлости.
Подсјећајући на начин на који је Трамп „поклекао“ по повратку кући након у почетку обећавајућег самита у Хелсинкију 2018, током свог првог мандата — под огромним притиском америчке „дубоке државе“ и западних медија, који су га оптуживали да га је Путин надмудрио и натјерао на издају америчких интереса — сасвим је разумно очекивати сличан медијски напад и у Анкореџу.
Надам се да ће и америчка прва дама Меланија Трамп отпутовати, јер би могла помоћи да атмосфера с Путином остане пријатељска и да ојача Трампову вољу да иде напријед, као што је то учинила у Хелсинкију. Али њене могућности су ипак ограничене.
Око Трампа нема поузданих и искусних дипломатских савјетника. Виткоф је фокусиран на трговинска питања. Начин размишљања државног секретара Марка Рубија и министра одбране Пита Хегсета изазива забринутост. Трамп ће, изгледа, „пловити“ кроз састанке без јасног смјера. Надајмо се да ће га потпредсједник Џеј-Ди Ванс подржати.
Терет ће бити на Путину да шармом и увјеравањем подстакне неодлучног Трампа да начини одлучан корак напријед и да из Аљаске понесе чврсте темеље за наставак на сљедећем самиту. Виткоф и Дмитријев ће, ако се укаже прилика, снажно гурати ка том исходу.
Зеленски неће бити присутан да својим препознатљивим сметњама „заглави точкове“. (Малчице у шаљивом тону, Путин је рекао да би прихватио Зеленског само ако би на састанак дошао и Дмитриј Медведев, његов кључни савезник и тврдолинијаш по питању Украјине, који је у посљедње вријеме и сам имао вербалне окршаје с Трампом. Замислите ту сцену!)
Европљани очигледно паниче већ уочи самита — што је, парадоксално, добар знак. Свјесни су да у рукама немају правих адута, осим ако им заиста није пошло за руком да на састанку у сриједу утичу на Трампа и придобију га на своју страну. Потпуно зависе од америчке војне и енергетске подршке. Ако Трамп остане чврст у намјери да тражи мир — и у личном интересу да дође до Нобелове награде — њихов максимум биће празне пријетње и гунђање.
Не може се искључити ни могућност очајничке операције под лажном заставом — неког злочина украјинских снага, уз помоћ МИ6 — уочи самита, како би се покушало окренути Трампово расположење против Путина. Али за такав потез вријеме им је већ готово истекло. Надајмо се да до тога сада неће доћи.
Ипак, има основа за нешто већи оптимизам него што га је исказао Сакс — прије свега због Путинове способности да оствари конкретан дипломатски напредак, а истовремено учини да се Трамп осјећа уважено и као човјек који држи конце у својим рукама.
Тони Кевин је бивши високи аустралијски дипломата, који је службовао као амбасадор у Камбоџи и Пољској, а био је и члан дипломатског особља амбасаде Аустралије у Москви. Аутор је шест књига из области јавне политике и међународних односа.
Извор: Consortium News
