Светска економија приближава се досад незабележеном споју економске, финансијске и дужничке кризе који је последица експлозије дефицита и задуживања у претходним деценијама.
Нагомилани дуг у приватном сектору укључује дуговања домаћинстава (као што су хипотеке, дугови на кредитним картицама, потрошачки и студентски кредити), предузећа и корпорација (банкарски кредити, дуговања по издатим обвезницама и приватна дуговања) и финансијског сектора (обавезе банака и других финансијских институција). Дуг у јавном сектору укључује обавезе по обвезницама централних, регионалних и локалних органа управе и друге формалне обавезе, као и имплицитни дуг за непокривене обавезе по текућим програмима пензијског и здравственог осигурања – које се са старењем становништва убрзано увећавају.
Бројке којима се изражава експлицитни дуг застрашујуће су по себи. Глобално, укупна задуженост приватног и јавног сектора изражена као удео у БДП-у порасла је са 200% 1999. на 350% 2021. У развијеним економијама задуженост тренутно износи око 420%, а у Kини 330%. Задуженост од 420% у Сједињеним Државама већа је него што је била у доба Велике депресије и после Другог светског рата.
Наравно, задуживање може подстаћи економску активност ако зајмопримци новац инвестирају у нови капитал (машине, зграде, јавну инфраструктуру) који обезбеђује принос већи од трошкова задуживања. Али велики део нових дугова користи се за финансирање потрошње изнад нивоа остварених прихода – што је рецепт за банкрот. Такође, инвестирање у „капитал“ понекад је ризично, било да је зајмопримац домаћинство које купује нову кућу по вештачки увећаној цени, корпорација која пребрзо расте не водећи рачуна о приносима или влада која разбацује новац на „беле слонове“ (екстравагантне али бескорисне инфраструктурне пројекте).
Прекомерно задуживање траје већ деценијама, из више разлога. Демократизација финансија омогућила је домаћинствима с ниским приходима да потрошњу финансирају задуживањем. Владе десног центра доследно су смањивале пореске стопе, заборављајући да истовремено смање и потрошњу, док су владе левог центра дарежљиво уводиле нове социјалне програме заборављајући да их подрже вишим пореским стопама. Пореске политике које стимулишу задуживање и релаксиране монетарне и кредитне политике централних банака подстакле су раст дуга у приватном и јавном сектору.
У годинама квантитативног попуштања (QЕ) и лако доступних кредита трошкови задуживања опали су на нулу, а у неким случајевима зашли и у негативну зону (као што је донедавно био случај у Европи и Јапану). До 2020, износ јавног дуга с негативним приносом достигао је 17 трилиона долара, а у неким скандинавским земљама негативне су биле чак и номиналне каматне стопе на хипотеке.
Експлозија неодрживог задуживања имплицитно значи да су многи дужници – домаћинства, корпорације, банке, банке у сенци, владе, чак и читаве земље – несолвентни „зомбији“ које на ногама држе само ниске каматне стопе (које су сервисирање високог дуга чиниле изводљивим). У време глобалне финансијске кризе 2008. и потом пандемијске кризе, многи од таквих несолвентних актера, који би иначе банкротирали, преживели су захваљујући ниским или негативним каматним стопама, квантитативном попуштању и пакетима директне финансијске помоћи.
Инфлација – коју су донеле исте крајње релаксиране фискалне, монетарне и кредитне политике – сада прети крајем финансијске Зоре живих мртваца. Централне банке су принуђене да подижу каматне стопе не би ли стабилизовале цене, због чега трошкови отплате дугова расту. За многе је то ударац са три стране, јер инфлација истовремено обара реални доходак домаћинстава и смањује вредност имовине као што су куће и деонице. Исто важи за презадужене корпорације, финансијске институције и владе: суочене су са растом трошкова задуживања, падом прихода и опадањем вредности имовине – све у исто време.
Да ствар буде гора, све то коинцидира с повратком стагфлације (висока инфлација уз успорен раст). Развијене економије нису биле у сличној ситуацији од 70-их година 20. века. Али тада је бар ниво задужености био низак. Данас смо суочени с најгорим аспектима 70-их (стагфлацијски шок) уз најгоре аспекте глобалне финансијске кризе. С тим што овог пута не можемо једноставно смањити каматне стопе и тако стимулисати тражњу.
Највећи проблем глобалне економије у овом тренутку јесу упорни краткорочни и средњорочни негативни шокови на страни понуде који успоравају раст и подижу цене и трошкове производње. То укључује поремећаје у понуди радне снаге и роба изазване пандемијом, утицај руске инвазије на Украјину на цене роба, катастрофалну политику нулте толеранције у борби против пандемије у Kини, као и десетак других средњорочних шокова – од климатске кризе до геополитичких збивања – што ће све заједно произвести додатне стагфлаторне притиске.
За разлику од финансијске кризе 2008. и првих месеци пандемије, давање финансијских ињекција приватним и јавним актерима кроз релаксиране макро политике долило би уље на ватру инфлације. То значи да нас чека тврдо приземљење – дубока и дуготрајна рецесија – поред тешке финансијске кризе. Пад вредности имовине уз раст трошкова сервисирања дугова и опадање дохотка домаћинстава, корпорација и држава производи економску кризу и финансијски слом који ће се узајамно појачавати.
Наравно, развијене економије које се задужују у сопственој валути могу искористити изненадни скок инфлације да умање реалну вредност номиналних дугорочних обавеза с фиксним каматним стопама. С обзиром да владе нису спремне да подигну порезе или смање потрошњу да би редуковале дефицит, монетизација дефицита преко централних банака поново ће се наметнути као најприхватљивија линија мањег отпора. Али није могуће све људе држати у заблуди све време. Kада се дух инфлације ослободи – што се мора догодити кад централне банке у страху од долазећег економског и финансијског слома одустану од рестриктивних политика – номинални и реални трошкови задуживања неконтролисано ће порасти. Мајку свих стагфлацијских дужничких криза могуће је привремено одложити, али не и избећи.
Извор: Peščanik
Фото: MidJourney prompt by Preokret
