Пише: Томасо Сивијеро
Суочен са противрјечностима у исказима двојице својих кључних извора, италијански аутор Ецио Гавацени, покретач истраге о „људским сафаријима“ у главном граду Босне и Херцеговине током деведесетих година, признао је да није провјерио неке од података које је касније уврстио у своју књигу „Снајперисти викендом“, као и да није сигуран колико је људи у томе учествовало. Томазо Сивијеро, коаутор истраживања објављеног на порталу Balkan Insight, пише да за сада у читавој тој причи недостају докази који би поткријепили изнесене реконструкције.
Миланско тужилаштво је у новембру прошле године покренуло истрагу о такозваним „људским сафаријима“ у Сарајеву, према којој су имућни појединци наводно плаћали да пуцају на цивиле у граду који је током деведесетих био под опсадом. Вијест, коју је прва објавила италијанска „Република“, убрзо је почела да живи сопственим животом, преносећи се са странице на страницу, све док није доспјела и до неких од најугледнијих свјетских листова. У средишту медијске пажње нашле су се тврдње италијанског аутора Еција Гаваценија, који је читав случај и покренуо.
Према ономе што је Гавацени у више наврата тврдио, у тим „људским сафаријима“ учествовало је 230 људи из Италије и приближно исто толико из других западних земаља. Најтраженије и најскупље „мете“ наводно су била дјеца и жене. Ријеч је о застрашујућим причама смјештеним у историјски контекст најдуже опсаде у савременој историји, која је трајала 1.425 дана и однијела око 11.000 живота.
Случај је доспио у јавност 2022. године, захваљујући свједочењима изнесеним у документарном филму словеначког редитеља Мирана Зупанича „Сарајево сафари“. Гавацени је потом прикупио и Миланском тужилаштву доставио додатна свједочења. Она су, заједно са низом других исказа, уврштена у његову књигу „Снајперисти викендом“, коју је ове године објавила издавачка кућа Paper First и која биљежи велику продају не само у Италији.
Михаел Мартенс: Да ли су богати странци заиста ловили људе у Сарајеву?
Док су свјетски медији, али и они у региону, били преплављени текстовима о овој теми, реакције стручњака за Балкан биле су знатно уздржаније. Међу њима је било много више сумњи и израженог скептицизма према неким од најшокантнијих тврдњи италијанског писца. Те сумње, међутим, нису могле бити до краја разријешене: огромна већина извора наведених у књизи остала је анонимна, па је њихове исказе практично немогуће провјерити.
Крајем 2025. године, заједно са колегама Аземом Куртићем и Јасмином Бегићем, аутор овог текста започео је истраживање које је окончано објављивањем истраживачког чланка на порталу Balkan Insight, издању Балканске мреже за истраживачко новинарство, BIRN. Текст је објављен 9. јула под насловом „Вишедеценијска прича о сарајевском ‘снајперском сафарију’ и даље у сфери гласина“.
У средишту нашег истраживања била су свједочења двојице кључних извора из књиге. Они су уједно једини међу наведеним изворима који су представљени пуним именом и презименом и који износе конкретније податке о наводним сафаријима. Ријеч је о Едину Субашићу, некадашњем аналитичару обавјештајне службе Армије Босне и Херцеговине, и Мајклу Ђифонију, италијанском дипломати који је од 1994. до 1996. године био замјеник шефа Специјалне италијанске дипломатске делегације у Босни и Херцеговини.
У исказима ових извора пронашли смо дубоке противрјечности. Ријеч је о сложеној причи, препуној детаља, која се у цјелини може прочитати на порталу Balkan Insight. За разумијевање проблема довољно је, међутим, знати да се њихове верзије не могу ускладити када је ријеч о датумима и институцијама укљученим у размјену информација између босанскохерцеговачке обавјештајне службе и тадашње италијанске спољне обавјештајне службе SISMI.
У причи која се заснива искључиво на свједочењима и сјећањима, док материјални докази који би потврдили или оповргли изнесене реконструкције за сада, по свему судећи, недостају, таква неслагања нису ситница преко које се може једноставно прећи. Она постају крупан проблем који подрива вјеродостојност извора, а тиме и читаве приче. Коме вјеровати када не постоје објективни докази који би поткријепили једну или другу верзију?
Покушавајући да пронађемо објашњење за ове неусклађености, обратили смо се Гаваценију. Аутор књиге „Снајперисти викендом“, међутим, није успио да објасни уочене противрјечности. Суочен са додатним питањима, морао је признати да није провјеравао исказе Субашића и Ђифонија. Штавише, Ђифонија, иако га у књизи више пута цитира, Гавацени никада није ни интервјуисао, већ се ограничио на преношење дијелова његовог интервјуа објављеног у „Републици“.
Покушавајући да оправда свој рад, Гавацени је изнио и неколико тврдњи које је касније морао повући, пошто се показало да нису тачне. А када је ријеч о броју учесника наведеном у књизи, који су потом пренијеле десетине медија, аутор је признао да се у његову тачност не може „заклети над Библијом“.
Субашић и Ђифони, двојица кључних извора у књизи, такође су изразили сумњу у постојање различитих тарифа у зависности од тога ко је био жртва, као и у могућност да је број учесника заиста био толики колико тврди Гавацени.
Ако се овако поступало са једина два јавно именована извора, на основу чега можемо вјеровати да су анонимни извори били подвргнути озбиљнијој провјери? На директно питање аутор је одговорио: „Учинили смо све што смо могли, то вам могу гарантовати.“
Упркос тим увјеравањима, јасно је да су искази ова два централна извора остали без поступка који представља основ сваког озбиљног истраживања: провјере прикупљених информација.
Значи ли то да сада можемо ставити тачку на причу о „Сарајево сафарију“? Не. У овом тренутку не постоје докази на основу којих би се могло тврдити да се „људски сафарији“ никада нису догодили. Али исто тако недостају докази који би показали шта се заиста догодило. Гаваценијева књига, нарочито у свјетлу признања самог аутора, не пружа довољно чињеница које би поткријепиле шокантне тврдње захваљујући којима је постала бестселер.
Међу бројним питањима у вези са овим случајем која и даље чекају одговор, једно је, ипак, сасвим јасно. Да су новинари који су мјесецима извјештавали о овој причи свој посао обављали опрезније и темељније, ми не бисмо ни морали покретати ово истраживање.
Прича о „људским сафаријима“ у Сарајеву попримила је данашње огромне размјере зато што су десетине новинара једноставно прихватиле као истинито оно што им је речено, не потрудивши се да провјере информације. Само покретање тужилачке истраге представљено је као коначан доказ злочина који никада нису доказани ни пред једним судом и за које ни данас не постоје коначни, недвосмислени докази.
Како је истакла Јована Коларић, истраживачица Фонда за хуманитарно право, организације која се бави истраживањем кршења људских права и ратних злочина почињених током ратова деведесетих година на Балкану, ниједан снајпериста из редова босанских Срба никада није оптужен за терор над становништвом Сарајева.
„Имамо документацију, имамо и непосредна наређења Војске Републике Српске којима је било прописано да свака јединица мора имати одређен број снајпериста“, изјавила је Коларићева за Balkan Insight, истичући да би, уколико би постојала воља за покретање судских поступака, кривични судови располагали обимним доказним материјалом.
Умјесто тога, додала је, „око ове приче створена је морална паника, али се не говори ни о жртвама ни о одговорности. Говори се о појединим случајевима које још нисмо у стању да потврдимо“.
Извор: Altreconomia
