Реалисти посматрају државу која се зове „Америка“ – земљу са бурном, миленаристичком историјом из времена које претходни њеном званичном заснивању – и претпостављају да је то још једна црна кутија, сила попут било које друге. Онда они претпостављају да ће кутија која се зове Америка наставити да ради, као што све кутије уобичајено чине. Али кутија која се зове Америка одбија да се влада на овај начин
До сада је постало очито већини посматрача да Сједињене Државе пролазе кроз темељни преображај. На шта год да се обрати пажња, у току су тектонске промене, које утичу и на унутрашње здравље републике и на њене економске и војне односе са остатком света. У априлу, гувернер Европске централне банке Кристин Лагард одржала је говор пред Саветом за спољне односе у којем промишља о духу времена. Свет постаје мултиполаран, подвукла је Лагард, и велике промене се примичу, хтели ми то или не. Она је закључила говор парафразирајући Хемингвеја: „Фрагментација може да се одигра на два начина: поспепено, а онда нагло.“ Готово у исто време, амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливен одржао је говор у којем критикује „умањење пореза и дерегулацију, приватизацију јавних добара, и трговинску либерализацију као циљеве саме по себи“. Он је објавио „Нови вашингтонски консензус“ који би, у ствари, систематски поништио неолибералну политичку ортодоксију претходне четири деценије.
Размишљање о променама које предстоје је у потпуности двостраначка занимација у, у сваком другом погледу, оштро подељеној земљи. Нико више озбиљно не тврди да ће свет остати исти онакав какав је сада. Људи се само разликују око тога како процењују – ко ће дати одређујући печат настајућем поретку. Ово је борба са много учесника, који представљају збуњујуће различите погледе, од којих се сви боре за удаљену могућност да се изгради нова хегемонија.
Једна од најбоље артикулисаних и најважнијих личности које настоје да обликују америчку будућност је Елбриџ А. Колби, некадашњи заменик помоћника министра одбране, Колби је провео у Пентагону прву половину мандата Доналда Трампа. Од када је напустио ту улогу, грозничаво је активан. Међу различитим активностима, основао је Маратонску иницијативу (Marathon Initiative), труст мозгова чији је циљ да помогне одређивање будуће политике америчких администрација према Кини и уопште да назначи путању у такмичењу великих сила, у ширем смислу. Он је такође написао књигу The Strategy of Denial: American Defense in an Age of Great Power Conflict (Стратегија порицања; америчка одбрана у доба сукоба великих сила), која је објављена 2021. године.
The Strategy of Denial је Колбијева једина књига. Ова појединачна чињеница много тога говори о ономе ко је Колби и шта покушава да постигне. У транснационалном свету тинк-тенкова, добро плаћених истраживачких позиција и чланстава, те раскошних вечера за које се рачуни подмирују саудијским или кинеским новцем, или бескрајних панела и дискусија у којима нико не каже ништа вредно пажње, већина књига се не пише да би биле прочитане – већ како би се задобиле и одржале синекуре. Сама књига је формалност. Да је огољено, отворено подмићивање прихватљивије у западној култури, многе од ових књига никада не би биле написане. Уосталом, колико нових књига o Роналду Регану је потребно америчком североистоку?
Колбијева Стратегија порицања није књига те врсте. То је опширна, пажљиво написана, и врло педантно аргументована књига. Од када ју је објавио, Колби је дао небројано много интервјуа, појавио се на небројано много панела и урадио је све што је могло да му помогне да убеди Американце унутар Владе и изван ње да је очајнички потребна промена курса. У свету елита које су све удаљеније од реалности и које нису заинтересоване за праве расправе или за нове идеје, а понекад нам се чак отворено ругају својом очигледном сенилношћу, Елбриџ Колби је добродошли изузетак. Могао би се сматрати за нешто приближно америчкој верзији Сергеја Витеа, неуморног руског реформатора са краја царистичке ере. Попут Витеа, Колби је вођен маничном, наизглед неограниченом енергијом у својој светој мисији да постави све на своје место у поквареном америчком режиму. Није потребно да се сложите са Колбијем да бисте га признали као најнеуморнијег спољнополитичког реформатора у данашњем Вашингтону. Додуше, борба за овај епитет сада није нарочито жестока, али то не умањује Колбијев значај.
Нажалост, свега неколицина његових критичара замара се тиме да се заиста позабави његовим аргументима. Њега означавају као ратног хушкача или неоконзервативца, и редовно се денунцира као безумни „антикинески јастреб“ који дела у духу Џона Болтона. С обзиром да постоје десетине часова дуготрајних интервјуа са Колбијем, доступних бесплатно на интернету, и да изгледа проводи неуобичајено много времена на Твитеру на којем одговара и расправља са разноврсним саговорницима уз редак ниво отворености и искрености, Елбриџ Колби може бити један од ретких људи у америчком јавном животу који не може бити оптужен да покушава да прикрије и забашури своја гледишта ради политичке користи.
Како бисмо покушали да сумирамо Колбијева гледишта у доброј вери, требало би почети уочавањем да је он, пре и изнад свега, искрен верник реалистичке теорије међународних односа а и верник у реализам у ширем, народскијем смислу. Можемо да мислимо шта год хоћемо о тој чињеници, али Америка јесте империја, и уз то долази велики број притисака и обавеза. Окретати главу у односу на ту реалност није племенито – то је будаласто, а можда и суицидално. Размишљајући о двадесетој годишњици рата у Ираку, раније ове године, Колби је цитирао Таљерана: то је било „горе од злочина; то је била грешка“. Као и многи други реалистички мислиоци, попут Стивена Волта или Џона Миршајмера, он посматра последњих неколико деценија идеалистичко-либералне спољне политике као један дугачак ланац катастрофалних грешака.
Након хладноратовске победе над Совјетским Савезом, Сједињене Државе су подсећале на Француску која се помаљала из велике револуције и крвавог збацивања Бурбонске монархије: агресивна, идеолошки надахнута сила, за коју стара правила узми-и-дај и стратешке равнотеже више не важе. Не могу у праведном космосу стара правила и закони које су написали кнежеви и свештеници да завереничку спутавају слободног човека, храбро су прокламовали француски револуционари. Или као што је Робеспјер рекао: „Сваки закон који крши неотуђива права човека је суштински неправичан и тирански: он уопште и није закон“. Штавише, они су били спремни да се боре и да положе своје животе како би показали да то заиста и мисле.
Стога, уколико сте владар у другој европској држави у време када су се револуционарне ватре највише разбуктале у Паризу, не бисте могли мирне душе да се договарате са овим људима. Не бисте могли да предвидите шта би они урадили, и не бисте могли чак ни да се заиста надате да ћете разумети како размишљају. Француска, раскована од превазиђених мора старог режима (ancien régime) није признавала никакве границе за остваривање своје мисије: она је ту да „спаси“ остатак света, почев од непосредног окружења и омражених ривала, и то ће урадити силом бајонета, уколико је потребно.
Америка је размишљала и деловала на поприлично исти начин у годинама након што је остварила униполарну хегемонију. У свом другом инаугурационом обраћању председник Џорџ В. Буш је обзнанио: „Данас, Америка се изнова обраћа народима света… Сједињене Државе неће игнорисати вашу потлаченост, или прихватити изговоре ваших угњетача. Када устанете за вашу слободу, ми ћемо стајати поред вас“. Једна касетна бомба за другом, један облак токсичног белог фосфора који се затим таласа, и Срби, Ирачани, Авганистанци, на крају чак и Иранци и Северокореанци, сви ће они бити спашени, интегрисани у глобални поредак слободне трговине и универзалних права.
Од почетка је било предвидљиво исходиште свих ових сањарења. Како су године пролазиле, све више старих глава из времена дугог Хладног рата почело је да увиђа катастрофалну путању дуж које се кретала Америка. Државници попут Збигњева Бжежинског , Чалмерса Џонсона и Џорџа Кенана све више су видели опасности које се помаљају тик иза угла и покушавали су да на себи својствене начине упозоре јавност. Како су крајем 2002. године намере Бушове администрације у вези са Ираком постајале очигледне, готово стогодишњи Џорџ Кенан је одржао конференцију за новинаре у којој је упозорио да „рат сам по себи ретко води ка добрим исходима“. Бжежински и Џонсон издали су слична упозорења. Они су били, у најбољем случају, љубазно занемарени. Као и за револуционарни Париз и за револуционарни Вашингтон поход да се ослободи и уздигне остатак света на крају је кулминирао милионима смрти, грађанским ратом, хаосом, глађу и разарањем читавих земаља – укључујући, на крају, и револуционарну домовину.
Описати Елбриџа Колбија као ратног хушкача у овом контексту је озбиљан промашај. И док заиста постоје бројни новоппечени „антикинески јастребови“ којима сваки рат одмах постане и најомиљенији, Колби је другачији. Као и сваки реалиста он је свестан да људи од памтивека воде ратове. Узимајући ово у обзир, његов циљ је да се мирно позабави када су ратови нужни, који су вероватни узроци њиховог избијања и шта се може учинити да се они одврате или уколико одвраћање подбаци – да се у њима победи. Он се супротстављао америчкој инвазији на Ирак, упозоравајући да ће се рат окончати „упадањем у живо блато, дестабилизацијом и поразом“. Фундаментално идентични поглед на свет довео га је до закључка да би Сједињене Државе требало да буду припремљене за рат са Кином око Тајвана, као што је у прошлогодишњем чланку у Форин аферсу образложио – „баш зато да би се успоставило одвраћање, те да би се на тај начин избегао рат“.
Колби Америци не обећава будућност без рата, Он, међутим, снажно заговара свет без неограниченог идеолошког рата. Упозорава против сагледавања сукоба са Кином као фундаментално идеолошког пошто, према његовим речима, „покушаји да се кинеска идеологија промени повисује ионако високи улог у сучељавању које је већ постало опасно и интензивно“. Оно што мора бити избегнуто по сваку цену јесте „егзистенцијални рвачки меч“ (existential cage match) са игром нулте суме. Колбијев проступ, може се укратко разборито приказати, довео би до света у којем би било мање ратова него у свету у којем су „Срби бачени на колена“ (као што је то бележио магазин Тајм 1999. године) или онај у којем се десила Операција Ирачка Слобода, свет ширења врлине и узвишене радости Бургер Кинга, провокативног плеса (twerking), феминизма преко нишана у прашњавим забитима Хиндукуша. Приказати настојања Колбија и других реалиста да се Америка мало одмакне уназад од провалије као „ратног хушкања“ је апсурдно. Узимајући у обзир жалосну реалност последњих тридесет година америчке спољне политике, њихов покушај да промене путању кретања је достојан поштовања.
Без обзира на све, постоји извесна трагика у средишту америчког реалистичког пројекта и нико у Вашингтону не одсликава ту трагедију боље од Елбриџа Колбија. Проблем није то што је реализам „погрешан“. Ова парадигма располаже ширим могућностима за објашњење данашњег света него што је то либерални интервенционизам икада могао и више него што се овај икада надао да ће моћи. Напротив, трагика реализма велике силе јесте да би његова истина могла само да ослаби Америку у години 2023-ој.
Уистину, испод површине, сан о свету без рата могао би да се испостави као мање невероватан од сна који снева Елбриџ Колби. Далеко од тога да је пуки идеализам, будућност без рата би барем могла да се кредибилно скицира као нека врста бруталне историјске неизбежности: једном када сунце остане без горива и почне да гута планету, неће бити било каквог рата који би се водио на нашој планети. Гробни мир је истински вечни мир. У пуноћи времена, све ствари ће потпасти под његово сеновито окриље. Али без обзира на то колико дуго свет буде опстао, он никада неће посведочити Америку која мисли, живи дише и води ратове засноване на „реализму“.
Да бисмо разумели природу ове трагедије, није нужно да се осврћемо превише далеко. Не, у овом случају истински одговори су заправо пред нашим очима, скровити близу, код куће. Они се наслућују у речима које изговарају сами реалисти, и нема бољег извора који би требало консултовати од доајена спољнополитичког реализма, Џона Миршајмера са Универзитета у Чикагу. Током дуге и запажене каријере, Миршајмер је све више позиван да говори пред кинеском и другом незападном публиком. Он често шаљиво коментарише ове прилике, делећи анегдоте како говори кинеским домаћинима да се осећа добро пошто је „коначно код куће“. Шала је у томе што Миршајмер не говори кинески, али Кинези говоре његов језик – односно, они промишљају о свету у реалистичким категоријама. „Америка није реалистичка нација“, је фраза која се изнова и изнова среће код Миршајмера током многих година.
Постоје два нивоа на која се за исказ „Америка није реалистичка нација“ може рећи да је тачан. Први ниво је дескриптиван. Једноставно речено, ни политичари, ни коментатори, нити политички аналитичари немају много речи хвале за реализам, нити га обични Американци налазе уверљивим. Након Једанаестог септембра готово свако у Сједињеним Државама је стао иза идеје ширења слободе у свету, што је извесна врста глобалне Америчке револуције. Две деценије касније, док плодови те револуције труну на стабљикама, оно што је сада привлачно све већем и растућем броју Американаца –и оно за шта се Доналд Трамп препоручује као погодна личност –и даље није реализам. То је прецизније означити као политиком ограничења, или чак изолационизма. Гунђање америчких бирача и земљотрес који је потресао Републиканску партију те довео Доналда Трампа на власт није тежио за одмеренијим документима у којима се формулише спољна политика или још један семинар о „Америчког великој игри“ (American grand strategy). То је била жудња да лажи престану, да се окончају вечити ратови и да се уклони бреме империје, или да се макар умањи.
Другим речима, израз „Америка није реалистичка нација“, може се једноставно парафразирати „Америка је нација у којој реалистичке идеје нису тренутно популарне“. То је тачан исказ, али то није једино могуће читање ових речи. Релизам је теорија о понашању држава. Као и свака друга теорија то је покушај да се мапира терен, а мапа никада не може бити онолико велика и онолико детаљна колико територија коју представља. Као такав, реализам мора да учини многе уступке суочен са комплексношћу стварности и епистемичким ограничењима људског знања: он мора да редукује обим како би повећао разумљивост. Један таква концесија јесте претпоставка реалистичке теорије да су државе „црне кутије“, што значи, како је Миршајмер објаснио, да „обраћају мало пажње на појединце или домаће политичке обзире каква је идеологија“. Реализам не може да објасни шта се догађа унутар кутија, али све док претпоставља да су државе црне кутије, теорија може да врши своју сврху те да обезбеђује објашњавајући и предвиђачку моћ.
Међутим, такође је једна од претпоставки теорије да црне кутије раде. Али то није увек случај. Политички статус острва Тајван у данашње време јесте директно исходиште што је „црна кутија“ која се звала империја Ћинг једног дана једноставно одлучила да не ради. Уместо тога, распала се на велики број делова, што је изазвало серију сурових деценијских, мањих или већих, грађанских ратова.
Животни циклуси држава, људске страсти које их одржавају или их збацују –све ово је изван домашаја теорије реализма, и због почетног наума [оних који су теорију формулисали] али и због практичне нужности. Француска револуција је, потом, била још једна прича о другој црној кутији коју зовемо Бурбонска монархија која је једноставно престала да делује током тридесет година. Једном када су жирондинци преузели моћ, када су Велики терор и Септембарски масакри учврстили револуционарну контролу над моћи државе да води рат, предвиђачка и објашњавајућа вредност реализма стрмоглавила се до нуле. Отприлике двеста година касније, амерички сопствени обрт према револуционарном жару отпочео је оног тренутка када се Америка ослободила ограничења која јој је наметало постојање стварног ривала у лику друге суперсиле, Совјетског Савеза.
Реалисти посматрају државу која се зове „Америка“ – земљу са бурном, миленаристичком историјом из времена које претходни њеном званичном заснивању – и претпостављају да је то још једна црна кутија, сила попут било које друге. Онда они претпостављају да ће кутија која се зове Америка наставити да ради, као што све кутије уобичајено чине. Али кутија која се зове Америка одбија да се влада на овај начин.
То нас доводи до истинитог и дубљег значења Миршајмерових речи да „Америка није реалистичка држава“. Ово значење није пука дескрипција, већ је истински метафизичко: Америка је земља која не може да се устроји, да се самолегитимизује и да се саморазуме кроз, или да изгради осећај истинске националне кохезије, путем реализма.
Совјетски блок се није распао зато што је био уништен надмоћном спољашњом силом, већ зато што, на крају, нико унутар система није у њега веровао нити је желео да се за њега бори. Када су почела да пристижу наређења упућена нижим инстанцама да се разбију демонстрације које покушавају да сруше Берлински зид, војници и функционери су само слегли раменима и занемарили су команду. Која је била поента? Када је Совјетски Савез упао у самртнички грч дисфункције и колапса, није било никога са истинском вољом да га брани. Стога је у једном тренутку црна кутија која се једном звала Совјетски Савез једноставно престала да ради.
Шта ће онда бити са Америком? Колбијева Стретегија порицања је, иако можда нехотично, врло поучна по овом питању. Свега неколицина књига о спољној политици су толико добро написане и темељно аргументоване. Поглавља су природно и логично међусобно повезана, као испреплетене нити верижњаче. Али постоји једна рупа у иначе импресивном оклопу. На почетку и на крају књиге, Колби објашњава сврху америчке стратегије. То је онај тренутак у којем се цело здање распада.
Колби указује да у живахној демократији, питање националне стратегије никада не може бити до краја разрешено, али без обзира на то око „извесних фундаменталних циљева“ може доћи до договора међу Американцима. Осим тога да се онемогући да Сједињене Државе буду војно нападнуте од непријатељске стране силе, америчка стратегија би требало да буде усмерена према одржавању слободног, аутономног и снажног демократско-републиканског политичког поретка, као и економског благостања и раста. Укратко, Америка има три „национална циља“: физичку безбедност, слободу и просперитет.
Мир, слобода, просперитет. Заједничко веровање у будуће остварење, као и већ постојећу реалност ових ствари, је оно што даје Америци њену кохезију. Совјетском Савезу, да упоредимо, нису мудри „национални циљеви“ или паметни потези војника, управитеља или генерала на некој шаховској табли велике стратегије дали веру у комунизам. Напротив, вера у комунизам је била оно што је пре свега обезбеђивало покретачку снагу овим војницима, управитељима и генералима.
Реализам може да помогне да се разумеју интереси држава, али државе не покреће реализам. Реализам није оно што им омогућава да буду створене, да се устроје и да се прошире. Уместо тога, државе раде на оно што бисмо могли назвати „магијом“, и та магија може прилично да се разликује од државе до државе, и од једног до другог временског периода. Магија која је покретала Бурбонску монархију одржавала је Бурбоне стотинама година, али када се једном истрошила, није било могуће повратити је. Бурбони су поново враћени на власт као владари Француске силом страног оружја, али су једва издржали петнаест година пре него што су поново свргнути. Луј Филип, који их је наследио, није прошао много боље: осамнаест година након што је ступио на француски престо, који је изгубио много од своје моћи и престижа, такође је био збачен.
Све док су француски краљеви располагали мистериозном магијом која им је обезбеђивала ауторитет стотинама година, било је немогуће решити их се. Али у тренутку када су изгубили магију, показало се немогућим да се одрже на власти. Када је комунизам располагао својом магијом, Бољшевици су издржали и прогонства и прогоне и смрт а да нису ни трепнули. Они су певали песме славећи своје мучеништво, пљували су у лице својим џелатима и нису се обазирали на све већу безобзирност и чврстину у вођењу једног од најбруталнијих и најнемилосрднијих грађанских ратова у модерној историји. Када је дошао крај, директни крвни потомци ових фанатичних бољшевика нису могли да се тргну из свог дремежа како би бранили сопствене синекуре.
Како би оправдао због чега би Америка требало да пригрли његову верзију реализма, Елбриџ Колби није имао избора већ да призове најтемељнију америчку магију, у виду „националних циљева“. Он није имао избора зато што је та магична сила једина снага на коју може да се ослони како би објаснио која је уопште поента било чега од онога што говори. Нажалост, тренутак у којем призива ову специфично америчку магичну снагу, он је већ денунцирао сопствени рад, зато што је магијска сила која покреће Америку током највећег дела њеног постојања темељно супростављена било ком реалистичком вредновању стратегије. Џон Миршајмер је у праву: Америка није реалистичка држава. То не значи само да су реалистичке идеје непопуларне већ да су оне и темељно супротстављене основном легитимитету који је Америци потребан да би се одржавала као држава.
Ово није прозаични, апстрактни аргумент. Питање магије која одржава режиме је заправо практично, и то на бруталан начин. Стражари у постајама на Берлинском зиду заиста су питали једни друге која је сврха покушаја да се зауставе демонстранти, и када нису могли да дају добар одговор, једноставно су одустали. Године 2023, амерички модел добровољне војске доживљава брзи колапс. Армија је подбацила у остваривању регрутационих квота за 25 одсто прошле године, и истраживање из 2021. указало је на стрми пад међу активним војницима и ветеранима оних који би препоручили регрутацију својој деци – што је озбиљан проблем, с обзиром да су се оружане снаге дуго ослањале на војничке породице како би обезбедиле нове регруте. Као и стражари на Берлинском зиду, амерички синови и кћери се преиспитују која је поента свега овога, и не могу више да пронађу уверљиви одговор.
Недавно, Колби је изазвао контроверзну расправу на Твитеру када је подржао изјаву конгресмена из Представничког дома Сета Мултона (Seth Moulton) који је рекао „да би требало јасно да кажемо Кинезима да, уколико нападнете Тајван, разнећемо“ Тајван Семикондактор (Taiwan Semiconductor) који обезбеђује неких шездесет одсто светских микрочипова. Поново, људи су пожурили да назову Колбија крвожедним ратним хушкачем, неоконзервативцем, децеубицом и империјалистом. Али ови напади нису само били интелектуално непоштени, већ су такође пропустили да уоче и величини и масивну, неизбежну трагику инхерентну ономе што је Колби наумио да постигне.
.@sethmoulton is absolutely correct about this. Cc @robertcobrien https://t.co/F9V0qVxOFJ
— Elbridge Colby (@ElbridgeColby) May 6, 2023
Из Колбијеве перспективе, разношење тајванских погона за производњу полупроводника како би се спречило да их употребе Кинези није „казна“ Тајванаца. Стратешки принцип који је у игри, како је објаснио, јесте да „Америка и њени савезници не могу себи да приуште Народној Републици Кини такву доминацију над глобалном производњом полупроводника“. Сами Тајванци, који не желе да потпадну под кинеску контролу, требало би ово да разумеју боље од било кога другог. На великој шаховској табли жртвовање пиона може бити нужно како би се спречио много већи будући губитак свих оних који имају интерес да онемогуће кинеску хегемонију. Одбацивање ове позиције као „крвожедне“ је потпуни промашај. Но, поново се мора нагласити, америчку државу не покреће и неће је покретати ова врста реализма. Њу покреће њен сопствени –умирући и посрнули – облик магије, и не може је покретати ни један други извор енергије. Како би се ова вера одржала у животу, Америка мора да настави да сагледава себе као алтруистичног бранитеља и спасиоца тајванског народа против кинеске тираније. То је трагика Колбијевог покушаја да сачува Америку. Чин огољеног разарања и осиромашења једне земље како би се постигла дугорочна стратегијска предност само би загасило и оно нешто преосталог магичног жара који јој је претекао као упориште.
Амерички реалисти се надају да њихове идеје могу да изазову повлачење и прегруписавање на чврстом терену, као узмицање армије како би се препустила територија ради скраћивања фронта. Али у садашњем тренутку, пројекат замене америчког идеализма реализмом није сличан ампутацији ноге да би се спасао живот пацијента: то је више убризгавање смртоносног отрова директно у пацијентово срце. Напади реалиста на либералне и неоконзервативне архитекте америчких пропалих тридесетогодишњих ратова и идеалистичких ексцеса као на недостатак разумевања света, не разумеју каква је иронија у игри. У стварности, реалисти су они који су наивни око тога како свет функционише.
Америка је била изграђена као потпуно другачија врста државе у односу на старе силе Европе, бруталне, деспотске и циничне империје старог света. Она је била „република, уколико можете да је сачувате“ (a republic, if you can keep it). Магија која ју је обликовала и која ју је одржавала претходних 250 година није предвиђала а још мање је прослављала идеју о хиљаду војних база на страном тлу, велику сталну и стајаћу војску, или бомбардовање фабрика 12.000 километара далеко. Није значила увоз милиона и милиона људи сваке године како би се обориле плате и цела земља претворила у џиновски светшоп. Није подразумевала „осигуравање“ (fortifying) избора , све раширеније илегално прислушкивање америчких грађана од агенција познатих по трословним скраћеницама те 20.000 припадника националне гарде који патролирају Вашингтоном, наоружани пушкама и распоређени у кордонима око зграде Капитола. Све ове ствари, и још много њих, су се уплеле да оспоре амерички легитимитет. Сипање још отрова низ болесно пацијентово грло неће помоћи, без обзира колико добродушне биле намере руку које држе бочицу.
Вероватније је да ће будући историчари извући радикално другачије лекције од оних које износе данашњи реалисти о значењу самодеструктивног упадања у вечите идеолошке ратове. Овим историчарима у будућности, неоконзервативци и либерални интервенционисти би могли бити они који се чине као последња генерација америчке елите која донекле разуме хаотично стање у којем се нашла. Њима, ера либералног интервенционизма ће по свој прилици изгледати као последњи покушај да се одржи привлачност опадајуће америчке магије. Они од нас који смо одрасли негде око Једанаестог септембра моћи ће да посведоче чињеницу да су барем за неко време, они заиста и успели. Они су оживели магију која је држала на окупу друштво и дали су одговор на горуће питање: „Која је уопште поента свега овога?“ Али ништа не траје вечно. Они који се надају да ће заменити неоконзервативне и либералне интервенционисте, како би одржали империју отклањањем свих зазивања магије и празноверица, су најдубље идеалистички мислиоци које је Америка икада изнедрила.
Реализам је у основи тачан, али истина није магија, и магија није истина. Неспособност или невољност да се ово спозна је клетва коју носе најбриљантнији амерички реалистички мислиоци.
У недавном јавном обраћању, Мершајмера су упитали да ли људи у Белој кући обраћају пажњу на његове идеје. Миршајмер је шаљиво одговорио да га отприлике преко пола века, ниједна особа из америчке владе није упитала за мишљење о било чему. Он није, изгледа, био посебно узнемирен овом чињеницом.
Овде видимо једну страну јанусовског лица америчког реализма велике силе: лице бриљантног стратега који се одавно помирио са чињеницом да кнежеви овога света неће прихватити његове идеје. Колби нам представља друго лице. За разлику од Миршајмера он неуморно ради како би навео кнежеве да га саслушају пре него што буде превише касно. Он је лице несебичног, бриљантног и енергичног реформатора, Сергеја Витеа или вестернизатора из времена краја династије Ћинг – човек који ће, упркос својим напорима, ретко бити саслушан, и који уклето располаже моћи да само убрза смрт система за који се нада да ће га спасити.
Истинска трагедија је и дубоко привлачна и сасвим природно одбојна. Трагедија је прича о људској величини, људском потенцијалу и људској изузетности и како све ово на крају не вреди ничему. Сада, у последњим часовима сумрака и Америчке империје и посебног облика народњачке магије која ју је херојски подигла и обезбедила јој трајање, тешко је не бити заслепљен погледом на трагедију америчког најбриљантнијег реалистичког мислилаца. Њихова је судбина да сјаје још бљештавије, у односу на позадину пузајућег мрака.
Малколм Чејун
Извор: Compact Mag
Превео: Милош М. Милојевић
