Popularnu melodiju mnogi i danas prepravljaju, menjaju i dopunjavaju, a malo ko zna da je originalna samo ona koju pevaju braća Bajić.
Nema onog ko nije čuo, veselio se ili pevušio popularnu, antologijsku melodiju „Ide Mile lajkovačkom prugom”. Pesma je proslavila kolubarski kraj, pre svega varošicu Lajkovac i njenu prugu, ali ne ovu sadašnju, modernu, već onu kojom je decenijama tutnjao legendarni voz „ćira”. I ništa tu ne bi bilo neobično da pojedinci malo-malo pa melodiju prepravljaju, dopunjavaju, menjaju, svrstavajući je u ratničke i dodajući reči koje s pesmom, a još manje s krajem u kojem je nastala nemaju nikakvog dodira.
Odmah da kažemo da je, iako narodna, pesma delo braće Bajić, Tomislava i Andrije po kojoj je njihov repertoar godinama bio prepoznatljiv. Slavni operski pevač Živan Saramandić Bajićima je pokazao melodiju, ritam je „jedinica”, kao kod sevdalinki, i ono najvažnije – pesma je ženska, ljubavna, a nikako ratnička.
Uporni Živan Saramandić
– Godinama je mnoge kopkalo po kome je pesma dobila naziv, ko je misteriozni Mile? U kolubarskom kraju svaki Mile je nazvan iz milošte, pa tako postoji „E, moj Mile, al’ si lep” ili „Mile, Mile, šubara te kvari” – podseća, u razgovoru za „Magazin”, Milutin Ranković, direktor Kulturnog centra „Hadži Ruvim” u Lajkovcu. – Dugo se bavim narodnim običajima ovog kraja, tako da mnoge nove reči u melodiji nisu karakteristične za ovo podneblje. Tačno je da je Predrag Živković Tozovac „uzeo” pesmu od Bajića i u refren ubacio nove reči „Suvo seno košeno/tekla reka kroz selo/a po reci riba plovi/nema koj’ da lovi”. Sve u ritmu šumadijske „dvojke”, što je celoj melodiji dalo na živosti.
Pre nego što je Tozovac to oblikovao, veliku zaslugu, zbog upornosti, imao je i Saramandić. Andrija Bajić je ovako pripovedao Rankoviću:
– Jednom je Živan došao u našu kuću, moja žena spremila gibanicu, sedimo, ćaskamo, a on ne odustaje: „Slušaj, kume, što vas dvojica ne snimite onu staru pesmu o lajkovačkoj pruzi?” Toma je, potom, negde pronašao tekst i ubrzo smo je snimili u duetu. Ploča je izuzetno lepo prihvaćena među ljubiteljima narodne muzike. Osim nje, na istoj ploči, snimili smo i melodiju „Suvo seno košeno”, u ritmu „dvojke”, uz ansambl Novice Negovanovića.
Kad je Tozovac to čuo, pozvao je Andriju: „Slušaj, bre, burazeru. Dobra ti je ova pesma i mene baš pogađa. Ti znaš da je ta pruga prolazila i kroz Kraljevo, a ne samo kroz Lajkovac.”
Ubrzo je i on snimio pesmu, ali na svoj, šmekerski način, tako što je od dve pesme napravio jednu. Originalnoj varijanti dodao je pripev „Suvo seno košeno”, ubacujući još jednu strofu „Nemoj, Mile, da ostavljaš druga/dugačka je lajkovačka pruga”. Vrlo brzo se dogodilo nešto nesvakidašnje: obično gradovi proslave pesmu, a ovde je pesma proslavila varošicu.
Nije junak s Cera
Mnogi „dopisivači” često su koristili reči ili stihove, atipične za kolubarski kraj. Jedni su, recimo, napisali „da je Mile teglio drugara”, što sigurno nije bio žargon ratnika s Cera. I reči „nema sile da te izda Mile” više liče na vreme devedesetih, a ne na godine Velikog rata. Uzgred, Tomislav i Andrija Bajić potiču iz Jabučja, a imali su i brata Petra.
Sva trojica imena su dobila po sinovima iz kraljevske loze Karađorđevića. U Jabučju, selu lajkovačke opštine, nekad su bile 62 kuće Bajića iz kojih je mnogo muških glava učestvovalo u Prvom svetskom ratu. Niko od njih nije pominjao da bi glavni lik u pesmi, izvesni Mile, mogao da bude ratnik s Cera.
– Novak, otac moje babe, poginuo je na Ceru. Njegov brat Ljubisav Savković-Ivanović se, kao ratnik s Cera, vratio u svoju rodnu Nepričavu i nikad nije pominjao ovu pesmu, niti da se ona pevala na Ceru – smatra Ranković. – Selo Rubibreza takođe može da se pohvali solunskim ratnicima koji su vojevali u atarima Kolubare, ali niko nije znao za ovu pesmu.
Da je Mile bio junak s Cera sigurno bi se o njemu pričalo, a pesma pevala. Zašto bi neko izbacio stihove poput „Odsustvo mu dao čika Pera/ide Mile, vraća se sa Cera”. Ili „A, potpisao vojvoda mu Stepa/oj, slobodo, ala si nam lepa”. Komentarišući neke nove reči u pesmi, Andrija je i ovo rekao Milutinu Rankoviću:
– Ljudi, moji, znate li vi gde je Cer? Kako bi neko ranjenog druga mogao da nosi toliko daleko? Da smo čuli takav tekst, sigurno ne bismo izostavili kralja Petra. Jer, mi smo snimili melodiju „Marširala kralja Petra garda” koja počinje rečima „Ide Pera/jaše konja bela/za njim ide Srbadija cela”.
E, sad ima i druga strana ove, u neku ruku polemike: kako su naši ljudi maštoviti, moguće je da je i u Velikom ratu bilo onih koji su ispevali ili prepevali neku pesmu. Možda je neki ratnik, iz milošte nazvan Mile, pevao o junačkim ranama, mada je izvesno da žargon nije bio takav. Pre bi se dogodilo da je Mile opevan kao brat. U stilu „I on nosi, sestro mila, brata ranjenoga”.
Originalna pesma, u interpretaciji braće Bajić glasi: „Ide Mile lajkovačkom prugom/ide Mile sa još jednim drugom/ide Mile sija mu cigara/ja poznajem mojega drugara/u ruci mu maramica bela/dala sam mu kad sam ga volela”. Bez obzira na to što se dopisuje i prepravlja, ona se peva i traje decenijama, ako ne i vekovima.
Duško Đuka, otpravnik vozova u Lajkovcu, emotivno je vezan za pesmu „Ide Mile”.
– Službovao sam u Bosni i mnogo novca dao muzici kad bi mi pevali ovu pesmu. Često sam, zbog toga, ostajao praznog novčanika. Da sve bude čudnije, gotovo da nisam znao gde je ova varošica, ali me je posao doveo u Požegu, oženio sam se Lajkovčankom, a onda postao i otpravnik vozova u ovom mestu. Što bi železničari rekli, u Lajkovcu je sviran zaustavni signal.
Večita Enigma
Mnogi Lajkovčani su se kleli „da poznaju tog Mila i da je on baš iz njihove varošice”. Za najmanje četvoricu se tvrdilo da je pesma njima posvećena. Prvi – poznati lekar, drugi čuvar pruge koji se plašio da noću ide sam i da pregleda prugu, pa je u pomoć zvao prijatelja.
Postoji i priča da je jednog pijanog gazdu konj nosio s praga na prag pruge, jer je to bio jedini suvi put. Ima i Lazarevčana koji su tvrdili da je Mile iz njihovog mesta, zato što je s drugarima često, prugom, dolazio u Lajkovac na igranke.
– Rođa Kostadinović, pesnik iz Lazarevca, za života mi je pričao da se s drugarima zaista vraćao pešice s igranke u Lajkovcu i da su išli starom prugom. Obavezno su pevali pesmu o Miletu, s tim što su stavljali svoja imena za druga koji ide s njim i pravi mu društvo – priseća se Milutin Ranković.
Miroslav Stefanović
Izvor: Politika Magazin
