Пише: Тодор Куљић
Социолошки речено, на однос протеста и режима може се гледати као на сукоб масовних емоција, спонтаних и организованих друштвено-интегративних садржаја. Премда ће актуелни сукоб у Србији остати забележен као дигитални запис о дугој блокади, мање ће се памтити жар, наде и неизвесност отпора, али и херменеутички теже схватити страх режима. Будући нараштаји ће данашње сукобе на тргу гледати као играни филм. Од пламена отпора ће остати слика, али не и увек довољно жива представа политичког фронта. У будућности ће се тешко реконструисати емотивни потенцијал медијског бесмисла. Харизма речи и слике која данас мобилише кључне емоције (бес, страх и наду) изгледаће будућим генерацијама као нама данас Булајићева „Битка на Неретви“. Зато би више пажње требало посветити производњи и појачавању актуелних фронтова емоција. Како емоцијама редуковати сложеност протеста? Могу ли се сукоби тумачити као судар контролора јавних емоција?
Овде није реч о контроли улица ни медија него емоција. Емоције су средства моралне принуде. Из разликовања добра и зла изводе се поштовање и презир као делатне дуалне категорије за објашњење стања и за усмеравање понашања. Разне емоције нужно прате разне морализме као системе формалних и неформалних санкција. Мржња није гола емоција него је и моралистичка редукција сложености. У религијама је мржња богоугодна, у политици је мера оданости партији или идеологији. Режим у кризи се интегрише преко емоција, а не преко институција. Надзире емоције. Не све него кључне. Зато је важно препознати емотивни потенцијал медијског бесмисла. Пре свега документарна слика отвара простор осећањима, активном проживљавању јавног гнева и мржње. Уоквирен осећањима аргумент је слабији.
Премда се мисли и осећања не могу одсечно раздвојити, једнако као ни разумно од ирационалног, слика уверљивије облачи у емоције интересе и вредности него што то чини текст. Али слика зна и да замагли интересе и разлику између рационалних популиста и ирационалних индивидуалиста. Трамп је популиста који се залаже за прогон миграната, али и прорачунати профитер од извоза америчког оружја у Европу. Ово задње не показује слика. Слике пре свега каналишу гнев и мржњу, али и страхове и узнемирености. Траже и олакшавају прихватање спаситеља који најпре сугерира беспомоћност и угроженост, да би потом истакао властиту несвакодневну личну моћ изван свих правила. „Записано је, али ја вам кажем.“ Харизма не тражи рационално него емотивно поверење. Морализује емоције. Користи понос и постиђује. Стидом маскира властиту слабост, а приписивањем кривице обеснажује противника. Зато је Вучић често поносан на себе, а опозицију постиђује и окривљава. Емоције иду у пару.
Па ипак, политичка осећања нису већ по себи назадна. Кант је писао да су осећања покретачи практичног ума, а Хегел додао да се ништа велико у историји није десило без великих страсти. Која су јавна осећања делатна? У политици пре свега нада, бес и страх. Бес мобилише краткорочно, нада везује дугорочно, каже немачки политиколог Јоханес Хиље. Данашња Србија је подељена око ових медијски каналисаних главних емоција. Онај ко намеће појмове (екстремисти, терористи, обојена револуција) управља и емоцијама, регулише разлику између добра и зла, презира и поштовања, хуманизује и дехуманизује, моралистички антагонизује јавност. Хегемони појмови нису само аналитичке категорије него су и згуснуте емоције у којима не треба тражити голу мржњу него њену моралну надоградњу.
Моралом се успешно поткопава поверење другој страни. На разне начине. Немачки канцелар Фридрих Мерц је недавно упозорио да азиланти одузимају Немцима термине код зубара, Вучић каже да студенти једу три пута дневно зато што су плаћени извана. У средишту отпора према мигрантима и студентима је моралистички образложена претња. Ускратићемо вам зубаре и храну. Преко Пинка, Информера, РТС-а и Политике претећи моралисти говоре о терору улице, а не о грађанском отпору на тргу. Већ ова два различита појма, улица и трг, буде различите емоције. Циљ је да се противнику не дозволи управљање емоцијама, пре свега медијском хегемонијом у производњи страха, беса и наде. Медији нису само информативно него и емотивно оружје. Простор је толико претрпан моралистичким емоцијама да је отежано и обезвређено рационално вредновање, а јавни морал је релативизован диктатуром разних морализама. Понајпре режимских, али и опозиционих. Како се у томе снаћи?
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Једноставно. Треба разликовати демократску емоционализацију од ауторитарне. Прва подстиче прогресивну, друга непрогресивну нестабилност и узбуђења. Дуга коруптивна власт је извор беса протеста, а дуги отпор на тргу је носач беса режима. Студентско-грађански отпор носи нада у процесуирање одговорних и у победу правде, режим се нада да ће обуздати отпор. На једној страни је страх од некажњивог насиља жандармерије, на другој је страх од одмазде након суноврата са власти. Зато је код власти највећа паника од губитка контроле над управљањем емоцијама. Режимски медијски могули су важнији савезници власти од Путина и Макрона. И наравно зато су главни профитери. У кризи увек активирају етно-моралистичку мржњу трудећи се да покажу да је највећи изрод онај ко не уме и неће да мрзи друге нације.
Емоције увек треба ускладити са тврдим националним и верским стереотипима. То данас не звучи проницљиво него банално јер режим ударајући по плаћеним родомрсцима управља мржњом и према протесту. Самопоштовање власти прати понос, а омаловажавање студентско-грађанског отпора регулише се презиром и кривицом. Моралисти увек траже од других да деле и њихове емоције. Манипулишу семантиком националног бола (Јасеновац) и обећавају избављење ослобођењем (Косова). Етно-моралистички презир непатриотске опозиције је задња емотивна линија одбране власти од трга. Путин и Макрон пружају српском режиму наду, али крхку. Али зато домаћи медији нису празне пушке. Управљају нарочитом емоцијом – слепим патриотизмом прожетим ријалитијем. Ред мржње, ред забаве. Власт не преза од употребе кича јер су у страху велике очи. У подељеној Србији емоције су закавжене на тргу, али и у домовима. Мање се боје они који су активнији на тргу. Зато је надзор над емоцијама бесавестан. Премда емоције нису увек сметња рефлексивном мишљењу, рационалној политици није нужна емоционализација када убеђује смисленошћу. Дакле, није питање ефемериса протеста, шта ће бити протест у историји Србије или у историји материје, него је питање усавршавања контроле емоција.
Извор: Пешчаник
