У Хмељничкој области, на западу Украјине, нема очито превише ратних деловања. Исто тако, Стари Остропил је своју дозу ратне трагедије и људске патње већ проживео. Историја се, истини за вољу, понекад понавља, али у Старом Остропилу данас свакако живи једва хиљаду људи
Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ/РТ Балкан
У последњих тринаест-четрнаест месеци откад траје рат у Украјини па се у вестима набрају градови, села и други топоними, понекад ми се знало учинити да је поменут Стари Остропил. Увек би се, међутим, испоставило да ми је заправо нешто друго слично зазвучало.
У Хмељничкој области, на западу Украјине, нема очито превише ратних деловања. Исто тако, Стари Остропил је своју дозу ратне трагедије и људске патње већ проживео. Историја се, истини за вољу, понекад понавља, али у Старом Остропилу данас свакако живи једва хиљаду људи.
Нацисти су, уз помоћ својих локалних сарадника, 1942. године побили пет хиљада и две стотине Јевреја из овог места, важног за јеврејску историју, нарочито у седамнаестом веку. Ту се родио чувени рабин и кабалиста Самсон бен Песах.
Међу нацистичким жртвама били су по свој прилици и људи који су се презивали Грајевски односно Грајцерштајн. Од Јевреја пореклом из овог места живи су остали само они који су на време побегли, а међу њима су били и деда и баба по мајци америчког режисера Џејмса Греја рођеног у Њујорку 1969.
Идуће године навршиће се пуне три деценије од тријумфалног уласка Грејовог у филмски свет. Његов први филм није ратни, али му је судбина неочекивано испреплетена са једним тадашњим ратом који се водио на европском континенту, ратом који је у западној јавности, рекло би се, потпуно заборављен, пошто се рат у Украјини већ редовно и скоро рутински у тамошњим медијима назива првим ратом у Европи након Другог светског.
Пре тридесет година, међутим, ратови који су пратили распад Југославије, нарочито рат у Босни, били су на свим насловним странама, а за Сарајево се често говорило како је удаљено само сат или два авионског лета од Рима или Беча или Венеције.
Венецијански филмски фестивал представљао је симболички почетак најуспешније филмске каријере југословенске: оне Емира Кустурице. А 1994. године се такође у Венецији десио прве велики успех постјугословенског филма.
„Златног лава“ тада је освојио Милчо Манчевски за „Пре кише“. Жири у којем су, између осталих, били Дејвид Линч, Ума Турман и Марио Варгас Љоса тридесетпетогодишњем дебитанту дао је награду у скоро невероватно јакој конкуренцији у којој су били и Питер Џексон, Јиржи Менцел, Оливер Стоун те Бигас Луна.
И „Сребреног лава“ је добио дебитант, али тачно десет година млађи од Манчевског: управо Џејмс Греј, и то за филм „Мала Одеса“.
Необично јасно памтим искуство првог гледања „Мале Одесе“ са неке пиратске ВХС касете. Био је рат, мени је било седамнаест-осамнаест година, а филм ме одушевио јер је био античка трагедија у жанровском целофану. Тим Рот, у можда најбољој улози каријере, игра младића по имену Џошуа Шапира, разметног сина из њујоршког кварта Брајтон Бич званог још и Мала Одеса јер га најстањују углавном руски Јевреји. После дуго времена, он се накратко враћа у родни крај. Отац га се одрекао и мрзи га, мајка му је на самрти, а млађи брат, још скоро дечак, доживљава га као идола.
Ту је и Ала, давна, прва и заправо једина права љубав Џошуина. Родитеље Џошуине играју велике глумачке легенде Максимилијан Шел и Ванеса Редгрејв.
Мрачна фотографија и спора монтажа на нарочито сугестиван начин допуњавају сценарио који се одвија у архетипски трагичном току, а Џошуа се показује као лик којим се усуд окрутно и неумољиво игра јер га је хибрис предалеко одвео. Све то Греј успева да направи не оклизнувши се и не падајући ни у патетику ни у мелодраму. Успркос успеху „Мале Одесе“, Греј је наредни филм снимио тек шест година касније, а свој трећи после додатних седам. У том филму „Ноћ је наша“ (из 2007.) поново је у средишту миље руске мафије у Њујорку.
Ипак, филм који се директније наслања на атмосферу „Мале Одесе“ је четврти по реду Грејов филм, код нас преведен као „Љубавнице“ (из 2008.). Лабаво базиран на новели Ф.М. Достојевског „Беле ноћи“, филм је и једна од најбољих екранизација старог руског мајстора и један од најбољих Грејових филмова. Прича о љубавном троуглу између Леонарда Крадитора, Сандре Коен и Мишел Рауш дешава се у истом њујоршком крају као и „Мала Одеса“. И мада лишен криминалистичког оквира, за разлику од свих претходних Грејових филмова, и овај се гледа са трилерским узбуђењем.
Јер иако је цењен и награђиван аутор, Греј не спада у ларпурлартисте који праве филмове за уски круг академских и фестивалских критичара. У том смислу је критиковао „наградну политику“ фестивала у Кану тврдећи да тамо побеђују готово искључиво „досадни филмови“, како је рекао.
У једном скоро програмском иступу, Греј је изјавио: „Мој филм прихвата неке аспекте класичне наративне форме, али не све. Имам своју филозофију филма и сматрам да су есејистички филмови које је Годар измислио очигледно веома важни, али… он их је већ урадио. Нико га не може пратити у том подухвату. (…) Тако да осећам да је тај тренутак за филм давно прошао и да је моја обавеза да поново осмислим традиционалне форме филмског приповедања али да сада двоструко умањим њихову емоцију“.
И заиста, Греј емоцијама прилази као у оној чувеној параболи о ледењацима: девет десетина остаје испод површине и може само да се наслути. Такође, Греј је филмски моралиста; у игри речи, Греј (на енглеском – сив) не прихвата идеју да су црно и бело само нијансе сивог. Прошле године је најављено да ће се Греј у најскоријој будућности окушати и као аутор ТВ серије, и то базиране на животу писца Нормана Мајлера. Имајући у виду неке детаље из Мајлерове биографије, и то је тема као створена за режисера попут Џејмса Греја.
