Дани за нама су показали колико је Александар Вучић, и комплетна његова власт крхка попут куле од карата. Ништа их за десет година власти није толико помјерило као једна најобичнија, не кажем и нормална, псовка.
Знате шта, ако је неко највећи Србин којег је родила мајка у новијој историји толики Србин, онда не би требало да се крије иза мајке и комплетног Главног одбора, него да је стоички поднесе једну псовку. Четири дана је ћутао Александар Вучић и пустио керове да лају. Ниједна врпца није пресјечена, ниједан важан телефонски разговор није обављен, ниједно јело није освануло на Инстаграму, или час страног језика…
Мук и тишина. Само непрекидни лавеж керова од јутра до мрака без паузе. Те керове је, додуше, морала да пробуди лично највећа џукела напредњачке пропаганде машине прозивком у својим новинама да реч нису узели у уста и да стану уз свога предсједника који им је омогућио да дишу ваздух у тренутку док му псују мајку. Предсједник је то касније још љепше формулисао – „Захваљујући мени живе ко бубрези у лоју, а сви би ми сјутра окренули леђа“.
Знамо да су предсједник и здрав разум одавно у раскораку, али послије признања да Радио-телевизију Србије чврсто држи у рукама и да би он дао опозицији, али да странка не да, сада је признао да је многима омогућио да живе „као бубрези у лоју“. Управо оно што годинама причамо. И не само због тога, Александар Вучић је заслужио да га псујемо сваки дан. Добро, можда не баш на ТВ, али мој саборац Марко Видојковић га није ни опсовао на ТВ док га Пинк није турио у Национални дневник. Шта зна уредник, новинар и презентер на Пинку шта је ДЛЗ и гдје се емитује.
Вучић нас, да не кажем шта, јер га ја и даље псујем у себи и у свом окружењу, у мозак већ три и кусур деценије. Од тренутка када је Тома Гробар, а не Мона, одступио са чела напредњака ради то без паузе. Од хеликоптера, преко Савамале, перача прозора у Нјујорку, Бриселског споразума, Ђиласових милиона, Јеремићеве међународне криминалне организације, Бошковог фашизма, Јовањице, Веље Невоље, Аце Мутавог, Зеље, Радоичића, па до Дољевца. Свака од ових ставки заслужује константно псовање, плус све заједно.
Прошле недјеље на овом истом мјесту сам писао и томе како би он онако из чиста мира дао опозицији РТС, али странка не да. Ако ово није за псовање, не знам шта јесте? Ми као да нисмо своји, већ његови. Његова се не пориче, како каже Александар Вулин. Шта он каже то је закон. То што лаже, вријеђа, пљује и ради све друго, сем што псује, то видимо само ми – Ђиласов дрипачки тандем, Ђиласовски тајкунски забављачи, Ђиласов психо пар, Ђиласовски људски муљ, Ђиласови плаћеници, Ђиласови кербери, Ђиласови упосленици, плаћеници, новинари… Стари мој, ј…о те Ђилас више. Какве везе било ко од нас има са Драганом Ђиласом? Како не разумијеш да смо те онако сочно опсовали, намјерно и свјесно кажем ми, јер чврсто стојим уз свог колегу Видојковића, зато што радиш то што радиш и како радиш.
Уосталом, да и Видојковић и ја имамо икакве везе са Ђиласом, да нам је он власник, да је он власник телевизије Нова С, и да смо му омиљени забављачи и све друго, зашто нас је онда скинуо са програма ТВ и вратио на портал? Размислите мало. Укључите и то мало здравог мозга ако вам је ишто и остало. Па, пред Вучићем је Верица Брадић, неспособна да осмисли сопствени ауторски пројекат, па се клибери са првостепено судски доказаног плагијата, рекла да је Видојковић ангажован у Народној странци. Договорите се. Или је, очигледно, Јупитеру дозвољено оно што није волу?
Александар Вучић је направио Србију по својој, радикалској мјери. Све оно што Војислав Шешељ није успио, успио је он. Свему га је у животу научио тај највећи тровач у историји Србије. И када желите да опсујете Вучића, тјерајте га у Шешеља, а не у оно у шта нормални Срби терају све редом.
Каже Александар Вучић како нико никада из власти није опсовао ниједног опозиционог политичара. Он никако да схвати да постоје писци, новинари, професори, доктори и сви они који не могу да се помире са све отворенијом диктатуром у Србији нису опозициони политичари. Да било ко од нас има везе са опозицијом, другачија би се прича причала у Србији.
И да на крају цитирам једној од највећих наших уметника Зорана Радмиловића – “ Ја сам добар човек. Чак и ако некога пошаљем у п….у материну, размишљам да ли је добро стигао“.
Ненад Кулачин
Извор: „Данас“
