Dani za nama su pokazali koliko je Aleksandar Vučić, i kompletna njegova vlast krhka poput kule od karata. Ništa ih za deset godina vlasti nije toliko pomjerilo kao jedna najobičnija, ne kažem i normalna, psovka.
Znate šta, ako je neko najveći Srbin kojeg je rodila majka u novijoj istoriji toliki Srbin, onda ne bi trebalo da se krije iza majke i kompletnog Glavnog odbora, nego da je stoički podnese jednu psovku. Četiri dana je ćutao Aleksandar Vučić i pustio kerove da laju. Nijedna vrpca nije presječena, nijedan važan telefonski razgovor nije obavljen, nijedno jelo nije osvanulo na Instagramu, ili čas stranog jezika…
Muk i tišina. Samo neprekidni lavež kerova od jutra do mraka bez pauze. Te kerove je, doduše, morala da probudi lično najveća džukela naprednjačke propagande mašine prozivkom u svojim novinama da reč nisu uzeli u usta i da stanu uz svoga predsjednika koji im je omogućio da dišu vazduh u trenutku dok mu psuju majku. Predsjednik je to kasnije još ljepše formulisao – „Zahvaljujući meni žive ko bubrezi u loju, a svi bi mi sjutra okrenuli leđa“.
Znamo da su predsjednik i zdrav razum odavno u raskoraku, ali poslije priznanja da Radio-televiziju Srbije čvrsto drži u rukama i da bi on dao opoziciji, ali da stranka ne da, sada je priznao da je mnogima omogućio da žive „kao bubrezi u loju“. Upravo ono što godinama pričamo. I ne samo zbog toga, Aleksandar Vučić je zaslužio da ga psujemo svaki dan. Dobro, možda ne baš na TV, ali moj saborac Marko Vidojković ga nije ni opsovao na TV dok ga Pink nije turio u Nacionalni dnevnik. Šta zna urednik, novinar i prezenter na Pinku šta je DLZ i gdje se emituje.
Vučić nas, da ne kažem šta, jer ga ja i dalje psujem u sebi i u svom okruženju, u mozak već tri i kusur decenije. Od trenutka kada je Toma Grobar, a ne Mona, odstupio sa čela naprednjaka radi to bez pauze. Od helikoptera, preko Savamale, perača prozora u Njujorku, Briselskog sporazuma, Đilasovih miliona, Jeremićeve međunarodne kriminalne organizacije, Boškovog fašizma, Jovanjice, Velje Nevolje, Ace Mutavog, Zelje, Radoičića, pa do Doljevca. Svaka od ovih stavki zaslužuje konstantno psovanje, plus sve zajedno.
Prošle nedjelje na ovom istom mjestu sam pisao i tome kako bi on onako iz čista mira dao opoziciji RTS, ali stranka ne da. Ako ovo nije za psovanje, ne znam šta jeste? Mi kao da nismo svoji, već njegovi. Njegova se ne poriče, kako kaže Aleksandar Vulin. Šta on kaže to je zakon. To što laže, vrijeđa, pljuje i radi sve drugo, sem što psuje, to vidimo samo mi – Đilasov dripački tandem, Đilasovski tajkunski zabavljači, Đilasov psiho par, Đilasovski ljudski mulj, Đilasovi plaćenici, Đilasovi kerberi, Đilasovi uposlenici, plaćenici, novinari… Stari moj, j…o te Đilas više. Kakve veze bilo ko od nas ima sa Draganom Đilasom? Kako ne razumiješ da smo te onako sočno opsovali, namjerno i svjesno kažem mi, jer čvrsto stojim uz svog kolegu Vidojkovića, zato što radiš to što radiš i kako radiš.
Uostalom, da i Vidojković i ja imamo ikakve veze sa Đilasom, da nam je on vlasnik, da je on vlasnik televizije Nova S, i da smo mu omiljeni zabavljači i sve drugo, zašto nas je onda skinuo sa programa TV i vratio na portal? Razmislite malo. Uključite i to malo zdravog mozga ako vam je išto i ostalo. Pa, pred Vučićem je Verica Bradić, nesposobna da osmisli sopstveni autorski projekat, pa se kliberi sa prvostepeno sudski dokazanog plagijata, rekla da je Vidojković angažovan u Narodnoj stranci. Dogovorite se. Ili je, očigledno, Jupiteru dozvoljeno ono što nije volu?
Aleksandar Vučić je napravio Srbiju po svojoj, radikalskoj mjeri. Sve ono što Vojislav Šešelj nije uspio, uspio je on. Svemu ga je u životu naučio taj najveći trovač u istoriji Srbije. I kada želite da opsujete Vučića, tjerajte ga u Šešelja, a ne u ono u šta normalni Srbi teraju sve redom.
Kaže Aleksandar Vučić kako niko nikada iz vlasti nije opsovao nijednog opozicionog političara. On nikako da shvati da postoje pisci, novinari, profesori, doktori i svi oni koji ne mogu da se pomire sa sve otvorenijom diktaturom u Srbiji nisu opozicioni političari. Da bilo ko od nas ima veze sa opozicijom, drugačija bi se priča pričala u Srbiji.
I da na kraju citiram jednoj od najvećih naših umetnika Zorana Radmilovića – “ Ja sam dobar čovek. Čak i ako nekoga pošaljem u p….u materinu, razmišljam da li je dobro stigao“.
Nenad Kulačin
Izvor: „Danas“
