Пише: Тихомир Понош
Власти Републике Хрватске, првенствено Министарство културе и медија на челу са министром Нином Обуљен Коржинек, покушавају да забрљају историју и избришу из ње чињеницу да је усташки режим у НДХ извршио геноцид над Србима током Другог светског рата. Не тако давно то није било спорно ни за власт Андреј Пленковић. У мандату одлазећег директора ЈУСП Јасеновац Иво Пејаковић, поводом разних јубилеја, на званичном сајту установе писало је о геноциду над Србима у НДХ и нико на то није реаговао.
Данас је ово, Пленковићевим речником, не-тема постала тема, а то се показало током прошлогодишњег председавања Хрватске Међународном удружењем за сећање на холокауст (ИХРА). Ова организација је у својим препорукама Хрватској навела и да у Јасеновцу треба поставити инфо табле са „јасним и прецизним“ информацијама о дешавањима у том логору. О томе није постигнут договор, на огласним таблама нема дефиниција злочина, не користе се појмови „Холокауст“ (за злочине над Јеврејима) и „геноцид“ (за злочине над Србима и Ромима). У јавности се „Холокауст“ и даље користи за злочин над Јеврејима, „геноцид“ за злочин над Ромима, а за злочин над Србима све чешће се користи израз „масовни злочини над Србима“. , такође из уста министарке Обуљен Коржинек. У случају министра то је и напредак. Она је прије пола године одговорила на новинарско питање о иницијативи ИХРА-е да се Јасеновац уврсти на Унескову листу свјетске баштине и споменула очување „мјеста страдања, холокауста над Јеврејима, геноцида над Ромима и масовних злочина“. Србе тада уопште није помињала, иако су Срби били бројчано највеће жртве усташког логора, а масовно су страдали и другде у НДХ.
Владика Теодосије: Косово и Јасеновац су наш Велики Петак, али и Васкрс!
Оно што данашња власт у Хрватској не може назвати геноцидом над Србима је управо оно што је назвала Рапхаел Лемкин, пољски правник и правник јеврејског порекла који је сковао термин „геноцид“. Лемкин је рођен 1900. године у Безводнеу, у тадашњој Русији, данас у Белорусији. Као студент права, свестан погрома над Јеврејима, сазнао је за злочине Османског царства над Јерменима током Првог светског рата. Схватио је да не постоје одредбе међународног права према којима би османски званичници могли бити оптужени за почињене злочине. 1933. године, као варшавски јавни тужилац, одржао је предавање на конференцији Правног савета Друштва народа о међународном кривичном праву у Мадриду. Он је говорио о „злочину варварства као злочину против међународног права”.
Следеће године, под притиском пољског Министарства спољних послова, дао је оставку и постао адвокат. После нацистичке и совјетске инвазије на Пољску у септембру 1939. успео је да емигрира у Сједињене Америчке Државе и запосли се на Универзитету Дјук. Он је 1943. или 1944. године сковао термин „геноцид” комбинујући две речи – старогрчку генос (γενος), односно породица, клан, племе, нација, и латински суфикс –циде, који означава убиство, по аналогији са појмови убиство и братоубиство. Водио је кампању за усвајање међународне правне конвенције која би спријечила и казнила геноцид. Током Другог светског рата настојао је да јавност, а посебно политичаре, обавести о злочинима почињеним у окупираној Европи. Децембра 1948. Уједињене нације су усвојиле Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, којом је у међународно право уведен термин, до тада непостојећи, додуше у ужем облику у односу на Лемкинов предлог. Пре тога, Лемкин је 1944. објавио своју капиталну књигу „Владање осовине у окупираној Европи“ у издању Карнегијеве задужбине за међународни мир.
У књизи Лемкин наводи да су окупациони закони изузетно важан извор информација о владама и њиховој пракси, а владавина је тоталитарна по методу и духу. „Свака област живота, па и она најинтимнија, покривена је мрежом закона и прописа који стварају инструмент најпотпуније административне контроле и принуде. Првобитно је писао о силама Осовине (Немачка, Италија, Румунија, Мађарска, Бугарска). Он је закључио да су окупациони закони против човечности и међународног права, против људских права, морала и вере. Законе су усвајале и примењивале и марионетске државе и марионетски режими (он наводи Норвешку, НДХ, Словачку, Србију, Чешко-моравски протекторат, донекле Вишијевску Француску и прописе у окупираној Белгији и Холандији).
Лемкин је књигу поделио на три дела. Прву је описао као рационалну синтезу окупационих техника (са посебним освртом на Немачку и њену праксу), у другој је анализирао режиме у свакој окупираној земљи, а у трећој, најопсежнијој, објавио је избор из докумената, законске регулативе, за сваку појединачну државу по азбучном реду од Албаније до Југославије. Аутор у уводу пише да праксу истребљења народа и етничких група коју су извршили освајачи назива геноцидом. Али према Лемкину, геноцид се не спроводи само убијањем. Односно, „геноцид се врши синхронизованим нападом на различите аспекте живота поробљених народа: на политичком пољу (рушењем институција самоуправе и наметањем немачког облика управе и немачке колонизације); у друштвеном пољу (ремећењем друштвене кохезије укључене нације и убијањем или елиминацијом елемената као што је интелигенција, коју они пружају духовно вођство – према Хитлеровом тврди у ‘Меин Кампф’, ‘највећи дух може бити ликвидиран ако се његов носилац пребије на смрт гуменом палицом’); у култури (забраном или уништавањем културних институција и културних делатности; замена стручног образовања либералним образовањем како би се спречило хуманистичко размишљање које окупатор сматра опасним јер промовише национално мишљење); на економском нивоу (пребацивањем богатства Немцима и забраном заната и занимања за људе који не промовишу немачко „без резерве“); у биолошкој области (политиком депопулације и промоције рађања Немаца у окупираним земљама); у области физичке егзистенције (увођењем система гладовања за не-Немце и масовних убистава углавном Јевреја, Пољака, Словенаца и Руса); у религиозној области (мешање у делатности Цркве, која у многим земљама обезбеђује не само духовно већ и национално вођство); у области морала (покушаји стварања атмосфере моралног пропадања промоцијом порнографских публикација и филмова и прекомерне конзумације алкохола)“.
Он тврди да је „геноцид“ нови концепт уништења нација, нови концепт захтева нови термин, а тај нови термин подразумева уништење нације или етничке групе. То не значи нужно и тренутно уништење нације, осим ако се ради о масовном убиству. Под појмом „геноцид” Лемкин подразумева „координисани план различитих акција усмерених на уништавање суштинских основа живота националних група, са циљем уништења самих група”. Циљеви плана могу бити демонтажа политичких и друштвених институција, културе, језика, националних осећања, вере и економског постојања националних група, али и „уништавање личне безбедности, слободе, здравља, достојанства“. На крају крајева, „геноцид је усмерен против националне групе као ентитета, а предузете акције усмерене су против појединаца, не у њиховом индивидуалном својству, већ као припадника националне групе”.
У књизи, која има око седам стотина страница, за Лемкина није било дилеме – оно што је усташки режим починио над Србима био је геноцид. У делу о НДХ (део је поглавља о Југославији), Лемкин наводи да је геноцидна политика усмерена пре свега на Јевреје и Србе. У овом случају ћемо се задржати само на ономе што је писано о Србима. „Српско становништво које живи у Хрватској погођено је углавном политичким и културним аспектима. Његов национални образац се уништава геноцидним законодавством. Пошто је главна разлика између српског и хрватског језика у томе што Хрвати користе латинично писмо, а Срби користе ћирилично писмо, употреба потоњег је забрањена. Под појмом „геноцид“ Лемкин подразумева „координисани план разних акција усмерених на уништавање суштинских основа живота националних група, са циљем уништења самих група“.
Овом забраном Срби су практично обавезни да се писмено служе хрватским језиком. Ако се узме у обзир да је ћирилица суштински део обреда Источне православне цркве, мора се закључити да је принуда на употребу латинице мешање у веру. Извјештава се да је српско становништво у Хрватској било подвргнуто масакрима и мучењу. Наводно, усташе су побиле неколико стотина хиљада Срба“.
Фасцинантно је под којим условима је Лемкин прикупио документацију за исцрпну и свеобухватну књигу и успео да је објави у време када се све дешавало, а било је релативно мало података и сведочења о злочинима. У дијелу књиге гдје су прописи навео је неколико њих који се тичу геноцидне политике НДХ, никако све, па чак ни све најважније. А већ из самих „законодавних одредби“ НДХ и онога што је учињено у првим недељама и месецима по њеном проглашењу видело се на чему су усташе.
Петнаест дана након проглашења НДХ, 25. априла 1941. ћирилица је забрањена. Законска одредба о забрани ћирилице има само два члана: у првом се наводи да је ћирилично писмо забрањено на територији НДХ, а у другом да закон ступа на снагу даном објављивања у Службеном писму. гласник и да је за његово спровођење надлежно Министарство унутрашњих послова. Извршна наредба наводи да је забрањена свака употреба ћирилице у приватном и јавном животу, обуставља се штампање ћириличких књига, а казна је 10.000 динара и казна затвора до месец дана. Пет дана касније проглашена је законска одредба о држављанству која прецизира да је држављанин „припадник државе аријевског порекла (тако, типфелер у оригиналном документу, оп. а.), који је својим понашањем доказао да није радио против ослободилачких тежњи хрватског народа и који је спреман да спремно и вјерно служи хрватском народу и НДХ”. Између објава ове две „законске одредбе“ у Гудовцу код Бјеловара, 28. априла, извршен је први масакр Срба у НДХ.
На удару је била имовина Срба (како појединаца тако и српских организација и предузећа у власништву Срба). Организовани су верски прелази (крштења) где је православно становништво прелазило у католичанство. Људи су мислили да ће их то заштитити од усташког терора и спасити им животе. Често не. Напротив, организована су повремена крштења да би се људи, Срби, брзо и релативно лако окупили на једном месту, а уместо верског прелаза уследила би кланица. Први усташки логор Даница у Копривници основан је 15. априла 1941. године, а неколико дана касније доведени су и први логораши: Јевреји, Срби и Хрвати. Православна црква је практично стављена ван закона, а то је „легализовано“ формирањем Хрватске православне цркве 1942. године. У пролеће 1941. године основан је логор смрти Јадовно, где су масовно убијани Срби и Јевреји. Масакри српског цивилног становништва били су чести, а почетком јула 1941. године поклане су жене, деца и старци села Суваја. Све ово, и још много тога, дешавало се прије формирања усташког логора у Јасеновцу, у којем је, према подацима ЈУСП-а Јасеновац, за 1337 дана убијено више од 83 хиљаде људи, међу њима више од 47 хиљада Срба.
Дакле, питање за Владу, када је у питању геноцид који су починиле усташе над Србима, није шта није јасно, већ зашто није јасно.
Извор: Портал Новости
