НДХ је у првих сто дана објавила најмање 26 расистичких, шовинистичких, репресивних и пљачкашких прописа којима је стваран квазиправни оквир за масовни државни терор. “Законске одредбе” биле су усмјерене прије свега против Жидова, Срба и Рома, али и припадника администрације Краљевине Југославије и њених ветерана, с циљем да их се правно и друштвено искључи и уништи њихов идентитет
Пише: Тихомир Понош
Независна Држава Хрватска је по свакој основи била творба коју је требало рушити и уништити. Та је творба своју малигност демонстрирала од самог свог настанка, прије него што се било тко против ње побунио или дигао устанак. Начином свог дјеловања дала је оправдан разлог и повод за устанак.
Нећемо писати о усташким покољима који су претходили устанку у Србу 27. српња 1941. (примјерице Гудовац, Глина, Суваја), ни о отварању концентрацијских логора (примјерице Даница, Јадовно), а што су били више него довољни разлози за оружани устанак. Већ и сами прописи које су властодршци НДХ прогласили прије 27. српња довољан су разлог и за побуну и за устанак.
У првих сто дана постојања НДХ (до 18. српња 1941.) њени властодршци прогласили су најмање 26 прописа (законске одредбе, проведбене наредбе, упуте, обрасци и слично) који су дискриминацијски, шовинистички, расистички, репресивни, пљачкашки, а њима је стваран квазиправни оквир за масовни државни терор.
Они су били усмјерени прије свега против Жидова, Срба и Рома, али и припадника администрације Краљевине Југославије и њених ветерана и носитеља одликовања, при чему од удара нису били изузети ни чланови њихових обитељи. Терор је почео и прије проглашења првог прописа. Само два дана након проглашења НДХ у Загребу се престале излазити новине које су десетљећима биле ступ новинарства и информирања, попут Обзора, Јутарњег листа, Новости.
Нећемо наводити све, него само кључне документе. Тједан дана након проглашења НДХ објављена је Законска одредба за обрану народа и државе. Њоме је, у само пет чланака, одређено да тко повриједи “част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрози опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело и остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје и њега има “стићи смртна казна”.
Само Хрватска православна црква је молила за поглавника НДХ-а Анту Павелића
Сљедећих дана на удару су били дужносници, чиновници и одликовани ветерани Краљевине Југославије. Свима од разине одјелних предстојника области па до министара и краљевских намјесника, као и дипломатским представницима, одузето је право на мировину по тој основи, а “удовама и дјеци право на обитељску мировину”.
Након тога забрањено је држање и ношење свих југославенских одликовања, а укинуте су и повластице које су та одликовања носила. Сви одликовани, трговци и израђивачи одликовања били су их дужни предати у року од десет дана, а за прекршитеље је била предвиђена казна до три мјесеца затвора и 10.000 динара.
Након чиновника Југославије прописима је ударено колективно по Србима. Петнаест дана након проглашења НДХ објављена је Законска одредба о забрани ћирилице која има два чланка. У првом се наводи да се на подручју НДХ забрањује упораба ћирилице, а у другом када ступа на снагу. Објављена је и Проведбена наредба о забрани ћирилице.
У њој се наводи да се то нарочито односи на пословање свих државних и самоуправних тијела, уреде јавног поретка, комплетну пословну кореспонденцију, јавне натписе. Наређено је да се “одмах обустави свака упораба ћирилице у јавном и приватном животу”. Забрањено је штампање књига ћирилицом, а сви јавни написи на ћирилици “имају се неодвлачно”, у року од три дана скинути. Предвиђена казна је 10.000 динара и до мјесец дана затвора.
Крај травња био је и законодавно језовит. Прописима је одређено тко је држављанин НДХ, многи су тиме, а према расистичким “теоријама”, изгубили држављански статус. Држављанин је “државни припадник аријског поријетла” и то онај који “није радио против ослободилачких тежња хрватског народа и који је вољан спремно и вјерно служити хрватском народу и Независној Држави Хрватској”.
Дакле, осим “неаријеваца”, Жидова, Рома и Срба, без држављанства су могли остати и Хрвати и други који се противе усташком режиму. Истога дана, 30. травња, објављена је и Законска одредба о расној припадности која дефинира тко је особа “аријског поријетла”, одређује да у двојбеним случајевима “поријетла” одлуку доноси министарство унутарњих послова на приједлог раснополитичког повјеренства, затим тко, а тко има претке Жидове, може бити изједначен с особама аријског “поријетла”, те кога ће се сматрати Жидовом, односно Циганином.
Законском одредбом о заштити аријске крви и части Хрватског народа дефинирано је који су све бракови Жидова и неаријеваца забрањени и у којим случајевима је потребна посебна дозвола за склапање брака. Забрањено је “изванбрачно сполно опћење Жидова или ине особе, која није аријске крви, са женском особом аријског поријетла”.
То је проглашено злочином оскврнућа расе, а мушка неаријска особа због тога ће бити кажњена “затвором или тамницом”, у тешким случајевима, попут силовања невине дјевојке, може се изрећи смртна казна. Истим је прописом Жидовима и другим неаријевцима забрањено у кућанству запослити жене аријевке испод 45 година.
Такођер им је забрањено “извјешање хрватске државне и народне заставе и истицање хрватских народних боја и емблема”, а све промјене жидовских презимена послије 1. просинца 1918. “стављају се изван кријепости”.
Почетком свибња Законском одредбом о прелазу с једне вјере на другу додатно је отежан живот Србима и Жидовима. Слиједила је, 6. свибња, Наредба о забрани запослења женских особа у неаријским кућанствима. Аријке млађе од 45 година не смије се запошљавати код Жидова “или иних неаријеваца” ако у кућанствима живе мушкарци старији од 14 и млађи од 65 година или ако се такви дуже задржавају у кућанствима.
Одређено је да “кућанице, одгојитељице, служавке, собарице, кухарице, пјестиње, забавиље и т. д.” морају службу напустити до 1. рујна 1941., а запосли ли старјешина кућанства након тога аријевку млађу од 45 година, бит ће кажњен с три мјесеца затвора и глобом од 1.000 до 100.000 динара.
Дефинирано је и на колику отпремнину имају право аријевке које морају напустити службу, а новац за то ће прибавити жидовске богоштовне опћине од својих чланова. Ако то не учине, или не осигурају довољно новца, редарство ће заплијенити и на дражбу ставити имовину Жидова. Новац прикупљен глобом бит ће усмјерен у закладу за немоћне кућне помоћнице коју ће основати министарство здравства.
“Неаријевцима” су усташке власти настојале отежати и онемогућити живот у практично сваком подручју па тако и у прехрани. Забрањено је ритуално клање и стављање у промет свих врста ритуално закланих домаћих животиња и перади, што је погодило Жидове који се хране кошер прехраном.
Један од најрепресивнијих прописа усмјерен против свих била је Законска одредба о пријеком суду. Једина предвиђена казна била је смрт стријељањем, жалба није била допуштена, молба за помиловање није имала одгодни учинак, а стријељање је морало бити обављено у року од три сата након изрицања пресуде.
Посљедњег дана свибња објављена је Законска одредба о испражњењу и насељењу стамбених и пословних просторија из разлога јавне сигурности. Њоме је редарству дана овласт “из разлога јавнога реда, мира и сигурности наредбом забранити опасним и непоћудним особама становање и пословање у појединим предјелима мјеста, на појединим некретнинама, у зградама и просторијама, те у оквиру ове законске одредбе и проведбе сходно прописати о њиховом исељењу”.
Таква одлука имала је јасну сврху: избацивање прије свега Жидова, али и Срба, из станова и кућа у бољим квартовима града, примјерице у Загребу у сјеверним дијеловима, а одлуком су ван снаге стављени и уговори о најму без права на одштету.
Почетком липња Законском одредбом о заштити народне и аријске културе хрватског народа прописано је да “Жидови по раси не смију никаквом сурадњом утјецати на изградњи народне и аријске културе”. Посљедица тога је забрана Жидовима да судјелују у раду, организацијама и установама “друштвеног, омладинског, шпортског и културног живота хрватског народа уопће, а напосе у књижевности, новинарству, ликовној и глазбеној умјетности, казалишту и филму”.
Истога дана, 4. липња, објављене су и Наредба о устројству и дјелокругу рада раснополитичког повјеренства и Наредба о промјени жидовских презимена и означивању Жидова и жидовских твртки. Потоњом је детаљно разрађено тко све од Жидова, а тко је мијењао презиме послије 1. просинца 1918. (односно уједињења у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца) мора вратити старо презиме и у којем року, а он је, као и обично код усташких прописа, био изнимно кратак – осам дана.
Одређено је и да је “Жидовима по раси” забрањена употреба псеудонима, а осим изнимно, више им неће бити допуштена промјена презимена. Дефинирано је које твртке се сматрају жидовским, а оне не смију имати назива “по којима би се могло закључити, да се ради о народној односно аријској твртци, па имаду у року од 8 (осам) дана промијенити свој назив”.
Осим тога, у истом року крај имена жидовске твртке једнако великим словима мора бити означено име и презиме Жидова власника односно сувласника. Жидовима је било забрањено “на себи носити хрватске народне боје и аријске емблеме”.
Тај је документ злогласно запамћен по увођењу “жидовског знака” који су морали носити Жидови старији од 14 година, “када су изван властитог стана” били дужни носити округлу лимену плочицу, промјера пет центиметара, жуто обојену, у средини црном бојом означено је велико слово Ж дужине три, а ширине два центиметра. Знак се морао видљиво носити на лијевој страни прсију. Казне су биле глоба од 5.000 до 100.000 динара и од једног до шест мјесеци затвора.
Усташе су одлучили “чистити” и управу и слободне професије и то Наредбом о утврђивању расне припадности државних и самоуправних службеника и вршитеља слободних академских звања. Сви они су у року од 14 дана морали доставити изјаву о свом “расном поријетлу и расном поријетлу својих брачних другова”.
Било је прописано да наведу претке од којих “почиње асцендентна неаријских лоза”, ако их имају, “и све такове предке свог брачног друга, те којој су расној заједници ти пређци припадали”. Наводи се и расно поријекло преминулог брачног друга, а ако је он био неаријског поријекла, треба навести дјецу из тог брака ако с подноситељем изјаве живе у заједничком кућанству.
Казна за прекорачење рока за доставу изјаве или неточне податке је затвор од најмање три мјесеца, губитак службе, а они у слободним академским звањима губе право обављања дјелатности. Уз сваку молбу за пријем у државну службу убудуће је морала бити достављена и изјава о расном поријеклу. Упутом за састав пописа државних самоуправних службеника односно вршилаца слободних звања, који имаду неаријске предке, ти су људи разврстани у седам скупина.
Примјерице, они којима је “дјед по оцу Жидов, бака по оцу Аријка, мајка Аријка” били су у три четвртине Аријци, у једној Жидови, а они којима је “отац Жидов, једна прабака по мајци Жидовка, један прадјед по мајци Циганин, остали Аријци” био је Жидов у пет осмина, Аријац у двије осмине, а у једној осмини Индид.
Законском одредбом о спречавању прикривања жидовског иметка од 5. липња одређено је да ће онај тко прикрива иметак Жидова или обиљежје жидовског подузећа бити кажњен затвором од једне од пет година и одузимањем имовине, а тако ће бити кажњен и онај тко за Жидова склопи правни посао и притом “заведе у блудњу другу уговарајућу страну тиме, што затаји да правни посао склапа за Жидова”.
Истога дана објављена је и Законска одредба о обвезној пријави иметка Жидова и жидовских подузећа. У року од 20 дана морали су пријавити своју имовину, а то су морали учинити и аријевци који су у браку са Жидовима. То је био још један документ за озакоњење пљачке приватне и пословне имовине. Жидовима који не пријаве имовину пријетила је казна тешке тамнице од једне до десет година и одузимање имовине. Уз законску одредбу објављена је и проведбена наредба.
Од релативизације и нормализације према рехабилитацији НДХ и усташтва
Осим Срба из НДХ, на удару су били и Срби који су се доселили на териториј усташке творбе. Наредбом о дужности пријаве Србијанаца од 7. липња позвани су сви Србијанци да се у року од десет дана пријаве надлежном поглаварству, а наредба се односила на све Србијанце који су се на териториј НДХ доселили послије 1. сијечња 1900. и на њихове потомке.
Наредбом су обухваћене и особе у притворима и болницама. Тко се позиву не одазове у року, бит ће сматран ратним заробљеником и одведен у заробљенички логор. На удару позива биле су и особе које су знале да се неки непријављени Србијанац крије, а то нису пријавиле властима.
Да је усташа у НДХ све и свемоћан потврдио је министар богоштовља и наставе Миле Будак 14. липња. Као пропис објављена је његова одлука у којој пише: “ОДЛУЧУЈЕМ да се на свршетку школске године 1940.-41. године с даном 3. липња 1941. укидају све српско-конфесионалне пучке школе и забавишта, све приватне чешке пучке школе и забавишта, те сви одјели на државним хрватским пучким школама са чешким наставним језиком на цијелом подручју Независне Државе Хрватске.
Овом се одлуком не укидају приватне пучке словачке школе нити одјели на државним хрватским пучким школама са словачким наставним језиком. Савезно с овом одлуком прописат ће се накнадно посебне одредбе о обвезаницима, полазницима и учитељском особљу укинутих школа и одјела.”
Српска заједница слабљена је и уништавањем, на концу и забраном дјеловања Српске православне цркве. У липњу је укинут вјерски прирез којим су православни вјерници плаћали десет посто патријаршијског приреза и тако финанцијски помагали своју вјерску заједницу.
Стотог дана постојања НДХ објављена је наредба којом је службено промијењен назив цијеле једне вјероисповијести. Ваља је цитирати у цијелости: “Након оснивања Независне Државе Хрватске назив ‘српско-православна вјера’ није више у складу с новим државним уредјењем. Стога одредјујем, да се у будуће има употребљавати назив ‘грчко-источна вјера’. У Загребу, дне 18. српња 1941. Министар правосудја и богоштовља: Др. Мирко Пук, в. р.”
Дакле, да није било нити једног покоља, за дизање устанка против усташа било је више него довољно разлога.
Извор: Портал Новости
