Пише: Теодор Куљић
Аутентично и делатно социјално незадовољство не носе у свом животном пртљагу пензионери него млади, јер им прети дуга будућност социјалног безнађа. Не прети професорима него студентима. Свест о опорој социјалној будућности истински је детонатор прогресивних промена, а не носталгична прошлост. Њени актери јесу студенти неоптерећени искуством и старом праксом. Немају у сећању ни грађански рат ни међународну изолацију Србије, него само дугу коруптивну ноћ СНС власти
Протест улази у нову фазу. Обнавља се настава, стиже лето, власт и студенти спремају нову стратегију. Нестабилност је све видљивија. Међутим није свака нестабилност прогресивна. Колико је постојећа нестабилност прогресивна? Може ли се радити на томе?
Пре свега, протест није завршен, важна тековина је експлозивни жар који изнова прети новим пламеном. Жар све више почива на дубинском, а не на пролазном подударању незадовољства студената и грађана. Незадовољство је све спонтаније и само наизглед слабије. И зато што није партијски организовано. Слаби симболичка карневалска забавна лежерна компонента отпора, али јача отворени дубински непрерушени бунт, лишен перформанса као проходне обланде. Шта је ту непрогресивно?
Најпре треба уочити да се у сукобљавању непосусталог отпора и паничне одбране власти код дела јавности јавља особено конзервативно незадовољство пат позицијом и неизвесношћу. Историја је показала да се ова врста незадовољства може на изборима разрешити ауторитарним зовом за чврстом руком вође, а тек ређе демократском сменом власти. На другој страни, код вође расте страх од суноврата који би за собом нужно повукао расуло владајуће партије и губитак разних привилегија. “Шта би ми без њега?” оправдано стрепи сваки члан СНС.
Зато се власт на свим фронтовима бори као рањена звер и ослања на медијски изманипулисано непрогресивно незадовољство дела јавности. На приговор за корупцију власт одговара контраоптужбом о обојеној револуцији. Шире је образлажу режимски интелектуалци, синови српскорадикалског неба. Водећи медији уздрмане власти надмећу се новим образложењима истрошене мантре о националној издаји опозиције. А студенти су, како је још Тито говорио, само заведени да не уче. Али поређење са Титом је неисторично. У агресивном речнику све унезверенијег актуелног председника све је учесталија шовинистичка реторика (обојена револуција, плаћеници, издајници, родомрсци). Личну менталну нестабилност он испољава моралократски, а претња силом још је у другом плану.
Морална оштрица отпора
Напетост власти и опозиције није идеолошка него моралистичка. Утолико је и жешћа јер се не ради о одбрани различитих ужих или ширих класних интереса него о степеновању нељудскости противника. У овако акцентованој напетости крије се такође непрогресивност судара. Унутар растегљиве јавне моралистичке напетости разне нестудентске политичке струје крију властите интересе. Кључна последица закавжених морализама није напредна јер не може изнедрити рационалнију демократску алтернативу. Него осветничку. Предњаче владајући таблоидни медији, јер и када не успевају у пропаганди режима, код дела аполитичне јавности шире нетрпељивост према протесту и мишљење “сви су исти”. Јавности прети засићеност конфликтом ком се не види крај, па се део незадовољства прелива у зов за чврстом руком.
Владика Григорије: Устаните, за живот сте створени, а не за смрт
Како избећи или ублажити ову све оштрију непрогресивну нестабилност?
Студенти треба јасније да се раздвоје од власти. Не толико процедуралним него ширим социјалним захтевима. Власт на процедуралне захтеве одговара легалистички. Избори ће бити у легалном року. И тачка. Ствар, међутим, треба легитимистички закомпликовати.
Моралну оштрицу отпора треба социјално акцентовати. Отпор корупцији ваља више центрирати око бруталне профитабилности, поноса власти која шансама за профит угађа страном капиталу. Огромни профити инвеститорског урбанизма мире власт и са домаћим капиталистима које је Вучић хапсио. Уз арапски, нићи ће Бошњаков и Мишковићев Београд на води. Биће то не мање исплатив српски Абу Даби. Ове ствари би биле чак и капиталистички разумљивије да високо профитабилни инвеститорски урбанизам зида на ледини, а не да отима од грађана. Отимачину власт легализује законима. А кајмак се наравно дели “лијепим редом вука у планини”.
Власт припитомљава инвеститоре (читај капиталисте) нудећи им профите пројектима који заграђују и загађују београдске реке. А у другим сферама производње плански смањује моћ синдиката. Тешко је пресећи ову коруптивну интересну спону власти и крупног капитала. Али је треба јасније истаћи. Снажни студентско-грађански отпор корупцији треба социјалдемократизовати. То значи тражити више од поштене процедуре и фер избора. Отвореније пумпати отимање отетог. Ако се остане само на процедуралним захтевима, онда се не дира у темељ неравноправности. Ово и стога што је режим процедурално надмоћан и кадар да плати, потплати и преплати изборну пропаганду. Ко би на евентуалним изборима могао да платежно конкурише финансијски снажној власти и њеним скривеним спонзорима? И зато нема отимања отетог без генералног штрајка и без савеза за онима чији је рад закинут и неплаћен. Другим речима, треба активирати напетост између потплаћеног и неплаћеног. То је ванвремени универзални темељ свих неправди. Нема правде без социјалне правде.
Млад је онај ко је кадар да заборавља
Какве то везе има са студентима? Има. Аутентично и делатно социјално незадовољство не носе у свом животном пртљагу пензионери него млади, јер им прети дуга будућност социјалног безнађа. Не прети професорима него студентима. Свест о опорој социјалној будућности истински је детонатор прогресивних промена, а не носталгична прошлост. Њени актери јесу студенти неоптерећени искуством и старом праксом. Немају у сећању ни грађански рат ни међународну изолацију Србије него само дугу коруптивну ноћ СНС власти. Управо ово уже али јасније искуство успешније активира њихова нова другачија очекивања и центрира њихов отпор око новог јасног политичког узурпатора. Не апстрактног, него сасвим видљивог креатора корупције и кризе.
Код процене делатног потенцијала студентског отпора треба јасније разликовати јалово неискуство од плодне неоптерећености бескорисним искуством. Нису студенти заведени обојеном револуцијом него је генерацијски спој њиховог искуства и очекивања инхерентно експлозиван. Само је код оних који су лишени баласта сувишног искуства будућност важнија од прошлости. А нестабилност коју подстичу је прогресивна. Међутим, ова околност не значи да су старији бескорисни. Млад је онај ко је кадар да заборавља.
Извор: Време
