Срби на Косову су политички обезглављени. Српска листа није заступала интересе српског народа на Косову, нити је икада проактивно деловала у том правцу. Она је углед градила искључиво на полугама моћи – као група коју подржавају власти у Србији, али добар низ година и међународне и косовске структуре, каже за НовиМагазин уредница портала КоССев, Татјана Лазаревић. Између септембра 2021, када је истекла последња важећа КС таблица, и децембра 2023, када су из саобраћаја на северу Косова нестале таблице српских градова на Косову, одвијала се навођена криза. Она је пре свега диригована и руковођена пропагандном машинеријом – агитпроп и спин-кампањом или, речју: десила се димна завеса за, прво, прихватање, а потом и спровођење Европског плана, каже за Нови магазин главна уредница угледног портала КоССев Тања Лазаревић, коментаришући догађања везана за регистарске таблице која су кулминирала изласком Срба из косовских институција, а потом и тешким сукобима:
„Нажалост, није било само дима, већ и крви и других тешких последица. Сигурна сам у то да је судбина таблица била добро позната Београду иако је Београд, такође сам сигурна, имао простора да исход учини другачијим.“
Ових дана пала је одлука о експропријацији земље на северу, али полицијске базе на њој остају? Питање експропријације је много значајније него што показују јавности доступне информације. У питању је и експропријација земљишта не само на северу, већ и јужно од Ибра, и то годинама уназад. Делом ово питање задире у још значајније питање власништва и приватне и друштвене имовине, које обухвата и процес приватизације. Иако од стратешког, колосалног значаја, питање власништва се за српску државу испоставило као маргинално још од 1999. године до данас.
Када је у питању најновији талас експропријације земљишта од доласка Аљбина Куртија на власт, ту су увршћене одлуке о одузимању земљишта на северу на неколико локација и сва је прилика да ће се наставити са истом стратегијом, која утемељење има очигледно у програму Самоопредељења из 2012.
Досад познате одлуке о експропријацији, односно о одузимању земљишта и објеката повезује то што се ради о стратешки и безбедносно битним тачкама или објектима који су досад били под контролом српске државе. На тим се локацијама подижу базе специјалних полицијских јединица, иако становништво сумња да се чак ради и о припреми за будуће касарне КБС. Када су у питању одузети објекти, и они се дају МУП-у Косова на управљање, од одузете виле Милана Радоичића на језеру, преко туристичко-лечилишног комплекса Бањска, до парцеле усред Северне Митровице, на којој су концентрисане институције Републике Србије (општина, општинска сала, спортска хала, водовод, комунално, те образовни објекат чија је градња пломбирана).
Иако косовске власти тврде да само у посед враћају оно што припада ‘Републици Косово’, односно ‘прекидају нелегалне активности паралелних институција и криминалних структура’, чак и из тог угла спровођење ових одлука је упитно када је у питању њихова законитост, односно легитимност и правичност.
Пресуда којом се поништавају одлуке о експропријацији земљишта у Лепосавићу и Зубином Потоку то доказује. Међутим, осим што представља један леп пример самоорганизације и цивилне активности становништва уз помоћ неколицине правних експерата, ваљало би извући поуку да овај пример конструктивне цивилне и експертске самоорганизације буде правило, а не изузетак. Требало би да грађани све време ванредним напорима проактивно делују, користећи све легитимне механизме цивилног деловања и правне инструменте како би макар донекле избегли да буду неми посматрачи захукталог процеса преуређења севера од актуелних косовских власти, уз прећуткивање Београда или, још горе, таквим деловањем које непосредно олакшава спровођење политике косовских власти и суштински је оправдава.
Дакле, треба охрабрити и оснажити грађане српске националности на Косову да подигну свој глас кроз цивилну, правну, институционалну мобилизацију, под условом да им Београд не одмаже, ако већ не игра конструктивну улогу.
Инцидент у Бањској са четворо страдалих био је у много аспеката прекретница. Иако се главноосумњичени Милан Радоичић зна, признао је, истрага стоји у месту. Крију ли и Београд и Приштина нешто и шта? Претпостављам да крију и то много тога, што јесте унеколико и прихватљиво, с обзиром на то да се ради о врло осетљивом безбедносном инциденту. У том аспекту за мене је разумљиво да у истрази постоји дискреција. Међутим, Приштина, а још мање Београд, не чине пуне напоре да се овај случај расветли, без обзира на то што Приштина саопштава да она има утврђену истрагу и познате чињенице, које континуирано износи и у јавност и кроз дипломатске активности.
Приштина заступа став да је све познато, и на то је недвосмислено указивала од раних јутарњих сати 24. септембра. Ретко је шта суштински са те стране Београд могао да демантује. Напротив!
Београд, односно поједине српске структуре, са друге стране, упадљиво цео случај гурају под тепих, са изузетком, рекла бих, дириговане глорификације тројице убијених Срба, посебно једног који је био врло утицајан у групама навијача. Многа питања истовремено остају затрпана, попут: Шта је са ухапшенима у овој акцији, јесу ли и они хероји? Какво је објашњење за проваљивање у царску манастирску ларву и директно угрожавање манастира, верника и сељана? Што се Београда тиче, ја бих издвојила две кључне поруке у вези са Бањском: Председник је одрекао одговорност од догађаја, саопштивши први да се ради о Србима са Севера, и друга – командант паравојне, незаконите групе на територији која је у уставном уређењу Србије слободно делује, штавише, једна је од најутицајнијих личности блиских власти; и опет штавише, није само последица акције – најмање четири изгубљена живота – већ тешке последице по безбедност и будућност Срба на Косову, имиџ Срба и Србије, односно, директно угрожени легални и легитимни интереси и Србије и Срба на Косову.
Питања која испоставља Бањска
Важно је нагласити и следеће: три месеца касније, баш као и самог 24. септембра, и поред доказа које Приштина износи, много је непознаница и нелогичности. Шта је био стварни циљ уласка ове групе? Шта се догађало од тренутка убиства полицијског наредника до првих ликвидација припадника ове наоружане групе? Каква је била улога КФОР-а, ЕУЛЕX-а и других међународних актера? Када је лагеровано оружје које је косовска полиција запленила? Како је могуће да војно оружје и опрема, вредности пет милиона евра, промакне НАТО-у, као и Војсци Србије? Како је ова група дошла до Бањске и како се вратила? Зашто је толерисан претходни долазак униформисане групе на Север? Колико је стварних жртава? Колико је рањених? Где су они збринути? У којој је мери овај случај аутентичан одговор Срба са Севера, како је месецима уназад упозоравано и како је првобитно председник представио? У којој мери је догађај планиран и навођен, и која је страна то учинила?
Чини се да је после Бањске, а и таблица, опала снага Српске листе. Да ли је на северу дошло до политичког прегруписавања међу Србима, колика је снага СЛ, а колика опозиције?
Срби на Косову су политички обезглављени. Српска листа није заступала интересе српског народа на Косову, нити је икада проактивно деловала у том правцу. Она је углед градила искључиво на полугама моћи – као група коју подржавају власти у Србији, али добар низ година и међународне и косовске структуре, уз механизме страха, присиле и насиља. Српска листа данас нема углед, осетно јој је и опала моћ, но њен утицај ће постојати све док је подржава званични Београд.
Од њега зависи даља судбина Српске листе – да ли ће је префарбати, заменити, заиграти на друге играче. Те се козметичке промене примећују, тако што се полако мења ‘хардцоре’ структура наводним некомпромитованим личностима, уз покушај стварање слике ‘поштених људи из народа’.
Разговарамо уочи шесте годишњице убиства Оливера Ивановића. Воде се две истраге без резултата. Да ли је то случајно? Наравно да није случајно нити је за очекивати да у оваквом распореду решавања косовског питања буде једна истрага. Шест година касније не верујем у званичан епилог, након чега се неће развијати теорије завере. Оно што се десило пре убиства, сам чин и све након тога стаје само у две речи: политички атентат. У таквим чиновима епилог изостане и деценијама након тога. Ја ипак верујем у задовољење правде, односно равнотежу. Човеков живот од 70-ак година минорна је честица у универзалној енергији, природи, Богу, како год то неко називао.
Јесу ли локални избори на помолу и могу ли ишта променити?
Не знам. Процедура за отварање простора за изборе иде траљаво, и то је намерно тако учињено. То може бити експресно брзо или ефикасно дуго.
Косовска страна чини све да одуговлачи процес, а ни Београд се не поставља битно другачије. Уколико се настави са оваквим интензитетом, далеко смо од избора.
Не чуди оваква ситуација. Присуствујемо ‘интермецу’, у којем се по том питању јавно не таласа много, а испод површине буја подводни свет. Налазимо се између веома активне западне међународне политике, односно шатл-дипломатије, не тако видљиве у јавној сфери, којој се жури да Београд раскрсти са питањем Косова кроз де факто признање и започне окончање тог процеса; но, са друге стране, Запад разуме препреке у Београду за тако нешто, пре свега када је у питању одржање рејтинга онога који им испоручује последњих 10 година.
На другој страни, у Приштини седи онај који за прагматични Запад мање-више веома успешно одмрзава замрзнути конфликт на Северу и де факто олакшава прескакање препрека које су се испречиле пред Београдом.
Примера ради, Курти се досад није могао натерати да формира ЗСО према стандардима које је заступао Београд позивајући се на бриселска документа. Но полако долазимо у ситуацију у којој ће формирање таквог модела самоуправљања за Србе на Косову бити беспредметно, с обзиром на то с којом брзином, ентузијазмом и ефикасношћу косовска власт мења ситуацију де факто досадашњег утицаја Срба са Севера и чини их још безначајнијим, а Београд још више удаљава.
Помаљање нове политичке сцене?
На другој страни помаљају се појединци и иницијативе које се региструју као странке, које полако заузимају политички простор којим је доскоро суверено владала Српска. Све је то још благо видљива прелазна фаза усред тешког процеса који и даље траје – одстрањених Срба из косовских институција.
Од тренутка изласка Срба из косовских институција, на брисаном простору за косовску владу отворио се полигон за безбедносну, административну и институционалну офанзиву, и та се операција практично одвија као да је, како мени делује, војно-тактички план. Под кишобраном Приштине да се уводи законитост, ред, проширује суверенитет и истерује Србија.
Под ‘штитом’ из Београда, који је у континуитету ‘рашириван’, а о чему најбоље сведоче речи председника Вучића непосредно пре и након избора које су Срби бојкотовали, а који су организовани кад су Срби изашли из институција и који су први пут довели албанске градоначелнике на Север: „Срби на Северу желе да окупација буде што видљивија“, казао је након избора, а уочи: „Грађани да буду мирни, да их не погледају, нека они свој „најпрљавији посао обаве“.
Коначно, иако их нема, али какве год странке или политичари да постоје унутар српског корпуса на Косову, они интересе народа могу да заступају само уколико нису опозиција Србији као матици, а таквих, углавном никад није ни било.
Нажалост, косовске власти јединог српског фото-робота могу да прихвате уколико би се он са макар пођеднаким гађењем и мржњом односио према Србији и Београду, тражио опроштај за ‘почињен геноцид, украдене цркве и кривотворену историју’.
Какав је живот на северу, шта се стварно дешава с људима?
Дешава се тихи одлазак. Увек га је било, али је сада знатно видљивији. Иако изостају званичне бројке, нити је до њих могуће доћи, оно што у свакодневици запажамо делује демотивишуће, чак застрашујуће.
Из одељења моје 12-годишње сестричине отишла су преко лета четири детета, познајем суграђане који иду на месечној основи, у локалном спортском клубу је од октобра до јануара отишло 11 малишана, странице за огласе су препуне станова који се продају.
Милитаризација Севера је узела данак. Људима су се смучиле дуге цеви, вреће с песком, језик који не разумеју, непријатељски погледи, дискриминација. Тешка пропаганда са једне и друге стране која их гута, чак и када макар једној верују.
Косовска власт је прво заокружила територијалну и безбедносну контролу, сада спроводи институционалну и административну. Све се одвија отуђено од већинске заједнице на Северу, чији припадници постају туђинци на сопственој земљи, у својим градовима.
Ако бих рекла да су препуштени себи, слагала бих јер су дебело експлоатисана монета за поткусуривање, заправо прецизније, у последњој фази сређивања косовског питања суштински су доживљени као нежељен баласт, и то за све стране.
Људи су уплашени, љути, дезоријентисани, нерасположени, понижени. Годинама су функционално директно подређени владајућим структурама у хијерархији моћи до те мере да су се готово добровољно одрекли своје критичке свести, личног интегритета и слобода. Ситуација се у том смислу не разликује од било ког другог града у Србији, нарочито оних у унутрашњости, с тим што Срби на Косову живе у много тежим и изазовнијим околностима. Од оних који су остали и свој живот осмислили у гетима и према којима су се центри углавном односили маћехински, не може се очекивати да развију свој пун грађански потенцијал.
Посебно осетљиво питање су Срби на југу, о којима се не говори, који су гурнути у страну да се сами сналазе, да пате, да утишају свој глас у држави коју нису хтели и у којој се суштински не осећају слободно. Они брзином светлости могу да постану плен у било каквом већем насиљу или сукобу, и они су тога свесни. Многи од њих су заборављени за све.
Извор: КоССев
