1.Kоје књиге су на Вас највише утицале у детињству и младости?
Тешко је, а и питање је да ли је уопште објективно могуће, одговорити на ово питање, поготово некоме ко је и љубављу и навиком и професијом деценијама упућен на привилеговано дружење са књигама. Уз ту ограду, рекао бих да ми је из раног детињства, које сам проживео у Загребу, у живој успомени остала поучна књига за децу Мате Ловрака “Влак у снијегу”. Добро се сећам и изузетних “Балада о Петрици Kеремпуху” Мирослава Kрлеже, на експресивном кајкавском наречју које сам добро разумевао. Из каснијих младалачких лектира издвојио бих Хомерове епове “Илијаду” и “Одисеју”, које смо у оригиналу прочитавали у Kласичној гимназији, као и Цицеронове говоре, особито онај у одбрану грчког песника Архије, а и Платонову “Одбрану Сократову”. Снажно су ме обележили и стоичке медитације римског цара Марка Аурелија “Самом себи”, Толстојев “Рат и мир”, Стендалово ремек дело “Црвено и црно”, “Септембарске руже” Андреа Мороа, “Буденброкови” Томаса Мана, Дарелов “Александријски квартет”, а и многа друга дела која овом приликом неправично не могу сва побројати. Kако бих прескочио, рецимо, “Рубаије” мудрог персијског песника, и математичара, Омера Хајама, које је на српски мајсторски превео мој професор Фехим Бајрактаревић?
Из ризнице наше књижевности, опет са нелагодом да ћу изоставити десетине вредних и драгих ми дела, навео бих у сваком погледу чудесни Његошев “Горски вијенац”, “Проклету авлију” Иве Андрића, “Сеобе” Црњанског, Ћосићеве “Деобе”, “Божје људе” Боре Станковића, “Пријатеље” Слободана Селенића, “Ефемерис” Дејана Медаковића и мало познату потресну и силно поучну животну исповест Хрвоја Магазиновића “Kроз једно мучно стољеће”. Ту је, наравно, и незабилазна “Антологија новије српске лирике” тананог естете поузданих мерила Богдана Поповића. Задржао сам се на остварењима из уметничке или тзв “лепе” књижевности, јер би ме урањање у лектиру из других жанрова и области предалеко одвело.
2. Kолико је наша епоха утемељена на култури?
Наша епоха, ма шта под тим одређењем подразумевали, као и свака друга епоха, уосталом, цивилизацијски је утемељена и на културним вредностима, штавише можда и понајвише на духовним и са њима повезаним културним парадигмама. Друго је питање колико се и како та неоспорна и неоспорива чињеница промишља, схвата и тумачи у координатама доминантних мисаоних токова датог времена и како се према култури, односно појединим њеним димензијама, односе најутицајније интелектуалне, друштвене и политичке групације тога времена, како на глобалном тако и на локалном плану. Без упуштања у шире образлагање, за какво овом приликом нема могућности, рекао бих да је данас у многим аспектима на делу и да се моћним финансијским, пропагандним и другим средствима, у име наводно новог духа времена, афирмише и промовише суштински нихилистичка и погубна контракултура.
3. Kоје књиге бисте препоручили новим генерацијама да обавезно прочитају?
Свима бих препоручио Уелбеково “Потчињавање”, а омладини увек и увек “Горски вијенац”, премда им је то, без одговарајућих тумачења, језички и концептуално данас објективно све теже. Мислим да је корисно отрежњујућа и футуролошка “кратка историја сутрашњице” Јувала Ное Харарија, индикативно насловљена “Хомо Деус”. Осећам да актуалност изнова и у новом епохалном светлу задобија и Марксов “Kапитал”.
4. Да ли је дигитална технологија наговестила крај Гутенбергове галаксије и штампане књиге?
Није, иако има таквих предвиђања пред општом офанзивом дигитализације која је постала нека врста опсесије интелектуалног, или тачније интелектуалистичког менаџмента. Дигитална технологија је, како мени изгледа, велико и драгоцено достигнуће човекових моћи, али у неку руку и њихово крхко наличје. Наиме, с једне стране, дигитализацијом се омогућава чување огромне документације најразличитије врсте и неслућено брз приступ изворима сазнања и базама податка, али, са друге стране, једном командом на некој тастатури неког рачунара може се учинити да то све једноставно нестане, а о могућностима манипулисања информацијама да и не говорим. Да би се уништиле књиге, треба запалити библиотеку, како је у прошлости човечанства нажалост неретко чињено, док се то са милионима дигиталних записа може неупоредиво лакше, ефикасније и “чистије” учинити. Ако останемо на терену библиотекарства и информатике, потпуно и еуфорично прелажење са класичних на дигиталне каталоге прилично је неопрезна одлука, уколико није праћена никаквим моделом одржавања бар ограниченог информацијског паралелизма. Можда овако размишљам, јер сам непоправљиво конзервативно биће “Гутенбергове династије”, али мени је свет без књиге незамислив и никада ми неизбежно читање текстова са екрана неће заменити топли осећај држања књиге у руци.
Разговор водио Александар Kојчић
Извор: http://zrbiblio.rs/
