Као да беше јуче, а данас и сутра ћу живети с тим речима и порукама, а они које ће тек свет угледати можда буду на трагу овог слова.
Слово је наше заветна читанка и можда се могу у гласу мењати, али у словима не. Ко је и покушао да мења слова и дописује она у којима се нисмо утемељили, тај се унеписменио не схватајући како се на граниту блато само привремено задржи. Знао је то наш велики митрополит Амфилохије, Морачки Јасновидац, па је о тој, како је говорио, „брозомори и лудилу Монтенегрина”, ретко и нерадо говорио.
„Није писмо од њих и нису се они уписали било где, осим у књиге срама, чак ни у Брозове. Јер Броз је волео хрватски језик, њиме говорио, а српски му није било од помоћи да уклони. Тада се и није знало за Монтенегрине, осим у главама кривомозговића. Да су покушали, били би и они заковани као проклети цар Дукљанин”, казивао је митрополит.
Мало заћута, помера бројаницу, унесе ми се, као да ми припрети, и каза: „Немој да мислиш да ја нећу да кажем да је то био пројекат комуниста, али на дуге стазе. Ништа нису радили напречац. Једино су ликвидирали противнике. Прво током оног великог братоубилачког рата, па након завршетка рата масовна убијања, стрељања без било какве пресуде… Нису убијали све редом. Не! Бирали су, процењивали ко су непоправљиви и опасни им противници и склањали их. Ретко би се те ликвидације објављивале, осим ако би ’Борба’ јавнула да је трагично изгубио живот, као што је то био случај с Иваном Милутиновићем…”
А речи митрополит изговара тихо, ређа лагано, уз сваку годину бројанице по једну и тако прави ниску од речи. „Причао ми је отац једног нашег свештеника како је његов стриц био високи официр озлоглашене Озне, да су Ивана Милутиновића убили по наређењу Тита и да је овај, кад су му јавили да је убијен, био тако срећан да је рекао: ’Е, сада морамо да прославимо’.”
Поново, као да није могао да верује, никако да прихвати да се неко нечијем злу, а камоли убиству радује. Убрзава бројање бројанице, помера мантију час лево, час десно. Попримаче обрве, прострели ме и каза: „Истина, много ми је људи рекло да је тај Милутиновић био честит човек и да је баштинио оне племените вредности комунизма, пријатељство, љубав према ближњима, да другима зло не нанесе, да помогне, али се противио тајним ликвидацијама. То је човек кога морају поштовати сви у Христу. Хтео сам Ноко да то знаш.”
„Сећаш се кад оно освештах Цркву Свете Тројице на Блатини (Липово), 29. јуна 2013. године, где си беседио и када крстих много малих анђела, рече ми један мештанин да се тамо чудо догодило…”
Ћутим, ништа не говорим. Знам да нам чуда никада није недостајало. Гледа ме као да очекује да знам шта и о чему он то говори. Како би наставио, упитах га: „Какво чудо, владико?”
„Док смо били за трпезом љубави један ми исприча да је то био претежно крај у којем су се краљ и краљевска војска посебно ценили, волели и да су у оним литицама Вратла, подно Сињавине, чували ђенерала Дражу Михаиловића и његову војску. Каже ми: ’Митрополите, видите ли оне из братства, знаш којих да их не именујемо, а из ових су крајева, очеви и ђедови су им били заклети краљу и отаџбини и нису никада издали. Неке су комунисти и Озна на муке стављали, посебно Дражине кумовске породице, за које се знало да им је дато злато…’”
„Па шта се десило с њима?”, припитах, мада понешто знах о томе.
„Ево, чуј шта ми је тај Липовац (мештанин Липова) испричао: ’Мучили их да признају да имају злато, да признају где је закопано краљевско злато. Деценијама су их пратили, приводила их Удба. Били их, претили, застрашивали… ал нису одали. Ни реч нису изустили. Били су одани команданту Дражи. Овде је Дража имао неколико кумстава. А кумство је било што и вера, мој владико. Данас, скоро сви њихови потомци су следбеници антисрпства и погинули би за идеје Мила Ђукановића. И нека то, но не воле ни Србе, иако им је свако до њих био Србин и од Срба. И по мајци и по оцу. Мука, мој владико, веруј ми.’ Кажем му: ’Добро, добри мој. Вратиће се они. Њихови очеви и ђедови су овде крштени, а они – јесу ли крштени?’ На шта ми Липовац вели: ’Скоро нико, и они што су крштени сада то не смеју да кажу. Као да се стиде. Бог их казнио.’ Прекинух га. Нека, не куни. Вратиће их Господ… Ајде, живио ти, благо мени”, пописмо по шљиву и онда му кажем: ’Чек да чујемо беседу овог песника Ђурића’.”
У разговорима с митрополитом „шеткали” смо се кроз разна доба и говорили о многим људима и митрополит ми никад није прећутао ни бројне тајне сусрете с познатим, значајним људима. Сусретао се с њима како би сачувао од прогона Христову цркву, ћирилично писмо, српски језик, свештенство и имовину Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве у Црној Гори.
Новица Ђурић
Извор: Политика
