Kao da beše juče, a danas i sutra ću živeti s tim rečima i porukama, a oni koje će tek svet ugledati možda budu na tragu ovog slova.
Slovo je naše zavetna čitanka i možda se mogu u glasu menjati, ali u slovima ne. Ko je i pokušao da menja slova i dopisuje ona u kojima se nismo utemeljili, taj se unepismenio ne shvatajući kako se na granitu blato samo privremeno zadrži. Znao je to naš veliki mitropolit Amfilohije, Morački Jasnovidac, pa je o toj, kako je govorio, „brozomori i ludilu Montenegrina”, retko i nerado govorio.
„Nije pismo od njih i nisu se oni upisali bilo gde, osim u knjige srama, čak ni u Brozove. Jer Broz je voleo hrvatski jezik, njime govorio, a srpski mu nije bilo od pomoći da ukloni. Tada se i nije znalo za Montenegrine, osim u glavama krivomozgovića. Da su pokušali, bili bi i oni zakovani kao prokleti car Dukljanin”, kazivao je mitropolit.
Malo zaćuta, pomera brojanicu, unese mi se, kao da mi pripreti, i kaza: „Nemoj da misliš da ja neću da kažem da je to bio projekat komunista, ali na duge staze. Ništa nisu radili naprečac. Jedino su likvidirali protivnike. Prvo tokom onog velikog bratoubilačkog rata, pa nakon završetka rata masovna ubijanja, streljanja bez bilo kakve presude… Nisu ubijali sve redom. Ne! Birali su, procenjivali ko su nepopravljivi i opasni im protivnici i sklanjali ih. Retko bi se te likvidacije objavljivale, osim ako bi ’Borba’ javnula da je tragično izgubio život, kao što je to bio slučaj s Ivanom Milutinovićem…”
A reči mitropolit izgovara tiho, ređa lagano, uz svaku godinu brojanice po jednu i tako pravi nisku od reči. „Pričao mi je otac jednog našeg sveštenika kako je njegov stric bio visoki oficir ozloglašene Ozne, da su Ivana Milutinovića ubili po naređenju Tita i da je ovaj, kad su mu javili da je ubijen, bio tako srećan da je rekao: ’E, sada moramo da proslavimo’.”
Ponovo, kao da nije mogao da veruje, nikako da prihvati da se neko nečijem zlu, a kamoli ubistvu raduje. Ubrzava brojanje brojanice, pomera mantiju čas levo, čas desno. Poprimače obrve, prostreli me i kaza: „Istina, mnogo mi je ljudi reklo da je taj Milutinović bio čestit čovek i da je baštinio one plemenite vrednosti komunizma, prijateljstvo, ljubav prema bližnjima, da drugima zlo ne nanese, da pomogne, ali se protivio tajnim likvidacijama. To je čovek koga moraju poštovati svi u Hristu. Hteo sam Noko da to znaš.”
„Sećaš se kad ono osveštah Crkvu Svete Trojice na Blatini (Lipovo), 29. juna 2013. godine, gde si besedio i kada krstih mnogo malih anđela, reče mi jedan meštanin da se tamo čudo dogodilo…”
Ćutim, ništa ne govorim. Znam da nam čuda nikada nije nedostajalo. Gleda me kao da očekuje da znam šta i o čemu on to govori. Kako bi nastavio, upitah ga: „Kakvo čudo, vladiko?”
„Dok smo bili za trpezom ljubavi jedan mi ispriča da je to bio pretežno kraj u kojem su se kralj i kraljevska vojska posebno cenili, voleli i da su u onim liticama Vratla, podno Sinjavine, čuvali đenerala Dražu Mihailovića i njegovu vojsku. Kaže mi: ’Mitropolite, vidite li one iz bratstva, znaš kojih da ih ne imenujemo, a iz ovih su krajeva, očevi i đedovi su im bili zakleti kralju i otadžbini i nisu nikada izdali. Neke su komunisti i Ozna na muke stavljali, posebno Dražine kumovske porodice, za koje se znalo da im je dato zlato…’”
„Pa šta se desilo s njima?”, pripitah, mada ponešto znah o tome.
„Evo, čuj šta mi je taj Lipovac (meštanin Lipova) ispričao: ’Mučili ih da priznaju da imaju zlato, da priznaju gde je zakopano kraljevsko zlato. Decenijama su ih pratili, privodila ih Udba. Bili ih, pretili, zastrašivali… al nisu odali. Ni reč nisu izustili. Bili su odani komandantu Draži. Ovde je Draža imao nekoliko kumstava. A kumstvo je bilo što i vera, moj vladiko. Danas, skoro svi njihovi potomci su sledbenici antisrpstva i poginuli bi za ideje Mila Đukanovića. I neka to, no ne vole ni Srbe, iako im je svako do njih bio Srbin i od Srba. I po majci i po ocu. Muka, moj vladiko, veruj mi.’ Kažem mu: ’Dobro, dobri moj. Vratiće se oni. Njihovi očevi i đedovi su ovde kršteni, a oni – jesu li kršteni?’ Na šta mi Lipovac veli: ’Skoro niko, i oni što su kršteni sada to ne smeju da kažu. Kao da se stide. Bog ih kaznio.’ Prekinuh ga. Neka, ne kuni. Vratiće ih Gospod… Ajde, živio ti, blago meni”, popismo po šljivu i onda mu kažem: ’Ček da čujemo besedu ovog pesnika Đurića’.”
U razgovorima s mitropolitom „šetkali” smo se kroz razna doba i govorili o mnogim ljudima i mitropolit mi nikad nije prećutao ni brojne tajne susrete s poznatim, značajnim ljudima. Susretao se s njima kako bi sačuvao od progona Hristovu crkvu, ćirilično pismo, srpski jezik, sveštenstvo i imovinu Mitropolije crnogorsko-primorske Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Novica Đurić
Izvor: Politika
