“Тајна вечера” или “Последња вечера” (“Ultima Cena”) је дело Леонарда да Винчија настало у периоду ренесансе, вероватно од 1494. до 1498. године. Иако тачна година никада није тачно утврђена, сматра се да је 1494. да Винчи добио да наслика дело у доминиканској цркви Санта Марија де ла Грације у Милану. Слика је требало да украшава северни зид цркве, а наручилац је био Лодовико Сфорца, војвода од Милана.
Иако можда не делује тако, “Тајна вечера” је заправо огромна и заузима скоро 40 квадратних метара – димензије овог дела су 8,8 са 4,6 метара.
“Тајна вечера” је пропадала још за Леонардовог живота
Упркос обичају оног времена да се фреске сликају на мокром гипсу, Да Винчи је радио на сувом. Добио је много бољи резултат, али се испоставило да постоји проблем са дуговечношћу боја. Дело је почело да пропада одмах по постављању у цркву, још за време уметниковог живота.
Такође, пошто је Сфорца наредио да се црква на брзину ради, зидари су зидове испунили шутом који је задржавао влагу. Сликање је рађено на танком спољашњем зиду, тако да су се ефекти влаге јако осећали, а боја није успела да правилно приања.
Већ 1517. слика је почела да се љушти, а 1532. Героламо Кардано ју је описао као “замућену и безбојну у поређењу са оним чега се сећам када сам је видео као дечак“. До 1556. мање од шездесет година након што је завршена, Ђорђо Вазари ју је описао као “збрку мрља” толико покварену да су фигуре биле непрепознатљиве.
Свега 150 година након настанка научници су проценили да слику ништа не може да спаси. Осим овога, 1652. године неко је дошао на идеју да направи врата баш испод фреске па су ови радови уклонили Исусове ноге. Верује се да су Исусове ноге биле у положају који симболизује предстојеће распеће.
Године 1768. преко слике је окачена завеса намењена њеној заштити, али је она уместо тога задржавала влагу на површини, и кад год би се повукла, гребала је боју која се љуштила.
А, било је ту и других недаћа…
Дело је преживело све!
Године 1796. трпезарију манастира су Наполеонови војници користили као шталу. Иако је војсковођа издао строгу наредбу да се дело не дира, пошто су војници отишли откривено је да су апостоли били гађани глином, а изгледало је и да су се освајачи пењали на мердевине у покушају да ископају очи апостолима.
После тога, просторија је служила за складиштење сена, а 1800. године поплава је целу слику прекрила зеленом плесни. Гете је писао да је просторија поплављена са две стопе воде.
Слика је преживела бомбашки напад савезника 1943. иако је остатак манастира био разорен. Трпезарија је била погођена, али су заштитне вреће песка постављене преко спречиле да слику оштете гелери.
Како је “Тајна вечера” некада изгледала?
Рестаурације слике почеле су још током 18. века, па је и сваки од уметника којем је “Тајна вечера” била поверена у некој мери “дорађивао” дело.
Прву рестаурацију покушао је 1726. Микеланђело Белоти, који је попунио недостајуће делове уљаном бојом, а затим лакирао цело дело. Ова поправка није дуго потрајала, па је покушана је још једну рестаурацију 1770. године од стране иначе непознатог уметника по имену Ђузепе Маза. Маза је скинуо Белотијев рад, а затим је у великој мери префарбао слику – преправио је сва лица апостола, осим три, пре него што је заустављен због негодовања јавности.
Због свега наведеног, изглед слике до касних ‘70-их се јако погоршао. И, онда су Италијани решили да нешто ураде по том питању! Од 1978. до 1999. почео је велики пројекат рестаурације како би се стабилизовала слика и преокренула штета узрокована прљавштином и загађењем.
Пошто се показало непрактичним преместити слику у окружење са више контроле, трпезарија је уместо тога претворена у затворено окружење са контролисаном климом, што је значило зидање прозора. Затим је спроведена детаљна студија како би се утврдио оригинални облик слике, користећи научне тестове и оригиналне слице сачуване у Краљевској библиотеци у замку Виндзор.
Међутим, нека подручја слике су проглашена непоправљивима. Они су офарбани акварелом у пригушеним бојама са намером да укажу да нису оригинални радови, а да притом не одвлаче пажњу.
Ова рестаурација је трајала 21 годину и 28. маја 1999. слика је поново доступна јавности. Данас је можете видети али само уз претходну најаву (некада и по неколико месеци унапред) и пред сликом можете остати само 15 минута.
Извор: Историјски Забавник
