Са нашим глумцима на функцијама – имамо ли шансе за Оскара, или макар за Златну малину?
Понедељак, 11.03.
Направио сам кључну грешку и почетак радне седмице зачинио слушањем преноса засиједања Скупштине Црне Горе. Дан након додјеле америчке филмске награде, такозваног Оскара, посланици у црногорском представничком дому су покушали да играју своје глумачке роле, прилично немаштовито и невјешто изрежиране.
Тако је опозиција играла улогу увријеђених и забринутих, предсједник Парламента поштеног помиритеља, а најснажнија партија власти узвишених мудраца изнад ситуације. Сви су испричали своје, Мандић није смијењен, свеукупни перформанс је био лош немаштовит, и иако је очекивано да није за Оскара, није ни за ону награду за најгори наступ, Златну малину.
Уторак, 12.03.
Најважније улоге у нашој земљи су, ако је макар вјеровати политичарима, полицијске. Промјенили смо у пар година неколико владајућих већина и код сваке је први приоритет било кадрирање у Управи полиције и АНБ-у. Предизборна обећања о култури, образовању и економији испаре у свакој расподјели владајућег „колача“, и одмах крене борба за „полицијску“ превласт.
Културне и образовне институције се тако дијеле као кусур, али око Управе полиције нема шале. Да ли је у питању неспособност или просто немаштовитост политичке класе је мање важно. Свакако нас је искуство научило да, упркос свим маратонским сједницама, полиграфским испитивањима, тешким ријечима и свађама, на крају шеф полиције опет буде Зоран Брђанин.
Сриједа, 13.03.
Устав и закони су нам толико пуни рупа и подложни двосмисленим тумачењима, а политичка класа наравно спремна да их интерпретира на начин који јој одговара. Тако су и кафанске расправе, када се дотакну политике, а увијек је се дотичу, прерасле у дискусије о томе шта који члан закона говори на неку одређену тему.
За шефа Управе полиције је изабран Александар Радовић. Премијер и људи око њега кажу легално, министар унутрашњих послова и чланови Демократа кажу нелегално. Наводе се и неке тужбе, падају тешке ријечи, Влада се љуља. Ипак, као и сваки пут до сада, чак и ако су правно, па и политички у праву, свака сага у којој је партија позната по црвеним краватама наводно оштећена страна се заврши именом Шекспирове комедије – „Много буке ни око чега“.
Четвртак, 14.03.
Додуше, и ми имамо изреку налик тој – тресла се гора, родио се миш. Негдје око четири ујутро, ако желимо добре вијести, као што је то духовито примјетио један твитераш (x-саш?), макар се негдје родио неки миш. Интензиван и прије свега дуг земљотрес нас је избацио из кревета и љуљао нас добрих тридесетак секунди. Некако нама који смо с приморија и који смо порасли на причама родитеља о страшном потресу седамдесетих све то посебно тешко падне.
У четвртак ујутро смо опет у страху и очају гледали све оне зграде смјештене на клизиштима, све оне зграде упитне статике, све оне дограђене спратове, терасе, измјене већ постојећих грађевина. До краја дана, као и сваки пут до сада, заборавили смо на земљотрес и остали су само ти, рођени мишеви.
Петак, 15.03.
Јелена Перовић, директорица АСК-а, је на мети критика малтене од првог дана свог именовања. Било да се ради о златном ипхоне-у, десетинама хиљада километара пређених у луксузним службеним возилима, селективним пријавама или фаворизовању квантитета над квалитетом рада, лаички поглед нам говори да Агенција не ради свој посао како треба. Тако нешто говоре и многи критичари из стручне јавности, али је директорица преживјела и четрдесет-другу и четрдесет-трећу владу.
Ову са двије четворке изгледа неће јер, скоро годину дана након истека мандата, она улази у избор чланова савјета Агенције од којих се касније очекује да одаберу нову особу на челу. Но, имајући у виду да нисмо осјетили превелике промјене било којом смјеном старог ка новом кадру, нисмо оптимисти ни овдје. Једино се можемо надати бољој глуми, макар за Малину, ако већ немамо шанси за Оскара.
Стефан Ђукић
Извор: РТЦГ
